докторска дисертација · савремена филозофија: тумачење односа појединца и заједнице у Кјеркегоровом опусу (псеудонимна и потписана дела), с Хабермасовим и Матуштиковим тумачењем као интерпретативним оквиром и Нансијевом и Тенисовом теоријом заједнице као разграничењем; типологија односа појединца и заједнице по стадијумима егзистенције (естетски, етички, религиозни), анализа сопства и очајања из Болести на смрт, међуигра о женској индивидуалности (Криза у животу једне глумице), хришћанска љубав из Дела љубави и, у закључку, сучељавање Кирмсеовог и Тилијевог тумачења дневничких записа; рад чине увод, осам поглавља и литература
Појединац и заједница у Кјеркегоровој мисли
др Бојан С. Благојевић — ванредни професор, Департман за филозофију, Филозофски факултет Универзитета у Нишу (по страници Факултета, приступ 24. септембра 2026)
Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за филозофију; 2014 (сагласност Универзитета на предлог теме 15. децембра 2009, комисија за оцену и одбрану образована на седници Наставно-научног већа 6. новембра 2014, реферат комисије 20. новембра 2014, извештај прихваћен и усмена одбрана одобрена на седници Наставно-научног већа 30. децембра 2014, захтев Универзитету за сагласност на реферат 8. јануара 2015; НаРДуС бележи 30. јануар 2015; рад је писан ћирилицом)
Пун текст дисертације у Националном репозиторијуму дисертација у Србији (НаРДуС), с извештајем комисије за оцену и одбрану; исти депоновани примерак и у репозиторијуму Универзитета у Београду.. Осврт: „Стручни критички осврт на дисертацију „Појединац и заједница у Кјеркегоровој мисли““, 24. септембар 2026., 24 стране, с пописом литературе.
Дисертација узима за предмет питање да ли мислилац појединца има и појам заједнице и какво место тај појам заузима у саставу сопства, и брани тезу да припадност заједници има конститутивну улогу за Кјеркегорово схватање сопства, кроз типологију односа појединца и заједнице по стадијумима егзистенције. Осврт најпре бележи шта рад доноси: јасно изречену тезу и план, самостално супротстављање Хабермасу, Матуштику, Тилију, Мекинтајеру и Вестфалу аргументом из текста, сопствене тумачењске предлоге о сопству и очајању, аргумент о немогућности заједнице заводника и закључак који именује шта би тезу оборило. Слабости су четвороструке и ниједна не руши основну тезу: мерило приписивања псеудонимних ставова Кјеркегору изречено је касно и пре тога није доследно примењено, а метод и извори нису образложени; конститутивна улога заједнице аргументована је пуном снагом само за етички стадијум; на местима која нису споредна тачност је неуједначена (Шопенхауер као извор досаде, преводи кључних места, логичка немогућност у Страху и дрхтању, Гилембургова, Кирмсеове речи пренете као Кјеркегорове); депонована електронска верзија има једанаест празних и девет окрњених страна, а апарат недостајуће јединице и недовољну завршну лектуру. Рад је строжи и тачнији у полемици с тумачима него у реченицама којима сам себе оквирује.
Основне примедбе
| # | Примедба | Шта рад каже или ради | У чему је проблем | Стране | Мерило |
|---|---|---|---|---|---|
| 1 | Хипотезе и метод: једна изречена теза, неједнако аргументована по стадијумима; метод и извори нису образложени | Рад изричито поставља једну основну тезу (стр. 15), док увод обећава „основне хипотезе овог истраживања“ (стр. 1); друге две хипотезе, које реферат наводи, у тексту постоје као програмски ставови увода (стр. 11, 16), а закључак их не сабира; конститутивна улога заједнице изричито је изведена за етички стадијум (стр. 194, 206–207), за естетски посредно (стр. 180), а за религиозни као корак који поглавље 7 омогућава, али не чини; закључак ипак гласи: „Уколико је наша анализа тачна, заједница игра кључну улогу у конституисању сопства на свим стадијумима егзистенције.“ (стр. 268). | Метод рада није именован, избор Хабермаса и Матуштика за оквир образложен је једном реченицом (стр. 15), а однос према Тилијевој дисертацији (2008), с којом рад полемише, у уводу није одређен; захтев за хипотезама у филозофском раду може бити испуњен и тезама, али оно што увод обећа треба да буде и изведено. | 1, 11, 15–16, 180, 194, 206–207, 268 | Правилник о већима научних области Универзитета у Београду, чл. 20 ст. 2 (текст важећи 2014); аргумент из грађе самог рада |
| 2 | Приписивање псеудонимних ставова Кјеркегору: мерило изречено касно и пре тога непримењено доследно | Рад полази од претпоставке да „Кјеркегор иза мноштва ставова изражених у својим псеудонимним делима заиста заступа један одређени став“ (стр. 1), а мерило по коме се псеудонимни исказ узима као Кјеркегоров изводи тек у полемици с Вестфалом: „Веру више не описују ироничари, песници и хумористи, већ аутори унутар хришћанства.“ (стр. 241); пре тога ставове судије Вилхелма, Климакуса и де Силенција наводи као Кјеркегорове без назнаке псеудонима (стр. 9, 16, 22, 24, 219), а ставове Анти-Климакуса у поглављу 2 доследно приписује Кјеркегору без посебног образложења. | Рад сам Вестфалу замера неразликовање псеудонимних перспектива (стр. 240), па је недоследност утолико уочљивија; у закључку псеудонимност Страха и дрхтања служи као олакшица (стр. 268), док се псеудонимност других гласова на које се теза ослања не проблематизује. | 1, 9, 16, 22, 24, 219, 240–241, 268 | аргумент из грађе самог рада |
| 3 | Појам заједнице: приказ уместо оквира, оквир напуштен после стр. 82, погрешно преведено кључно место Књижевног приказа | Стране 25–50 претежно излажу Матуштикову књигу редом њених страна, а после стр. 82 ни Хабермас ни Матуштик се више не помињу; разграничење од Нансија сведено је на једну фусноту (фн. 26, стр. 263); на стр. 19 рад наводи: „Напротив, идеја која нам је потребна је скептицизам, нужан за прави развој појединачности“ (стр. 19), док је код Кјеркегора субјекат реченице сама идеја друштвености, заједнице, која јесте онај скептицизам потребан за развој индивидуалности (SKS 8, 100). | Губи се дијалектичка, негативна улога асоцијације, коју рад на стр. 79 иначе препознаје; Хабермасов каснији оглед о Кјеркегору (2001) и зборник Kierkegaard in Post/Modernity (1995) нису узети у обзир, а најава да је Тенисова теорија утицала на Тилијево тумачење (стр. 69) нема упориште, јер Тили Тениса не помиње. | 15, 19, 25–50, 53, 69, 77, 79, 82, 263 | SKS 8, 100 (Кјеркегор, En literair Anmeldelse); Habermas 2001; Matuštík и Westphal (ур.) 1995 |
| 4 | Сопство и очајање: душевно преведено као духовно у наводу SUD 43; формулације јаче од изворника | У наводу SUD 43 рад пише: „Сваки човек је духовно-телесна синтеза којој је намењено да буде дух.“ (стр. 97), а Хонг има „psychical-physical synthesis“, дански „den sjelelig-legemlige Synthese anlagt til at være Aand“ (SKS 11, 158), дакле душевно-телесна синтеза; рад двапут пише да Кјеркегор веру одређује „само негативно“ (стр. 102, 104), иако сам на стр. 88 и 133 наводи Анти-Климакусову позитивну формулу да сопство „транспарентно почива“ у сили која га је поставила. | Смисао се чува контекстом, јер одмах следећа реченица разликује синтезу тела и душе од духа, па је грешка у преводу навода, а не у тумачењу; реченица на стр. 128 да „пркос не спада у домен његовог избора већ је склоност детерминисана људском природом“ јача је од Анти-Климакусовог схватања наследног греха, а рад је на стр. 129 исправно ублажава; друштвене димензије очајања поглавље назначава, али не разрађује. | 83, 88, 97, 99, 102, 104, 124–125, 128–129, 133 | Kierkegaard, The Sickness unto Death (Hong 1980), 43; SKS 11, 158 |
| 5 | Шопенхауер као извор досаде: историјска тврдња без упоришта, противна датумима | Рад најављује да ће естетски начин живота показати као низ одговора „на шопенхауеровски проблемдосаде“, „чије филозофско порекло Кјеркегор скрива“ (стр. 135), а на стр. 141 каже и да га Кјеркегор преузима од Шопенхауера; шема у фн. 66 (стр. 160), по којој би Силуете одговарале задовољењу, у средњем члану нема упориште, јер Силуете приказују рефлектовану тугу заведених жена (стр. 168–172). | Кјеркегорови записи о Шопенхауеру почињу 1854. и сведоче о открићу (SKS 25, NB29:95), па се паралела с Шопенхауеровим кругом жеље, задовољења и досаде може бранити само као типолошка аналогија, а не као историјски однос; теза да Јоханес има одлике етичког појединца (стр. 150) и његово смештање у очајање пркоса (стр. 161) нису изричито помирени. | 135, 141, 145, 148, 150, 160–161, 168–172, 175 | SKS 25, NB29:95 (журнал почет 5. маја 1854); SKS 2, 30 (Diapsalmata) |
| 6 | Етичко поглавље: рационално оправдање морала показано у једном пасусу; два неусклађена исказа | Одговор на питање да ли је Кјеркегорово оправдање морала рационално у Мекинтајеровом смислу (стр. 207) дат је у једном пасусу и почива на премиси о свеприсутности очајања (стр. 205); оправдање је сврстано у „кантијанску линију“ (стр. 207), а у одељку 4.4 кантовска етика као судијина позиција стоји у сукобу с Богом из Ултиматума; тврдња да особа Б прослеђивањем Ултиматума мења своје схватање етичког (стр. 203) није усклађена с тврдњом да етичара самоувереност спречава да уочи разлику између свог и пасторовог погледа (стр. 211). | Зборник Kierkegaard After MacIntyre (2001), посвећен управо Мекинтајеровом читању Или-или, користи се само преко Мекинтајеровог одговора (фн. 64, стр. 205); навод особе Б на стр. 202 упућен је на први том Или-или, а налази се у другом; Страх и дрхтање није објављено годину дана после Или-или, него исте 1843. године. | 190, 193, 200, 202–203, 205, 207, 211 | Davenport и Rudd (ур.), Kierkegaard After MacIntyre, 2001; Kierkegaard, Either/Or II (Hong 1987) |
| 7 | Религиозно поглавље: логичка немогућност без места, а текст Страха и дрхтања каже супротно; приписивања без места | Приговор Ханеју почива на тврдњи: „Сам де Силенцио у примеру са Аврамом говори управо о логичкој немогућности“ (стр. 221), за коју место није наведено, док текст гласи: „The moment the knight executed the act of resignation, he was convinced of the impossibility, humanly speaking“ (FT 46–47); оцена да Кантов Бог наликује стоичкој концепцији (стр. 215) приписана је Климакусу без места, а на стр. 233 теза о непријатности појединачности омашком је приписана Авраму уместо де Силенцију. | Однос између излагања типологије по Климакусу (стр. 213–217) и оспоравања Климакусовог увида (стр. 241) није образложен, а Аврам је узет за парадигму религиозности Б без суочавања с Климакусовим одређењем те религиозности као везане за историјско откровење; религиозност А смештена је у очајање коначности (стр. 242), иако мерило које рад наводи Анти-Климакус и сам рад на стр. 95 везују за очајање нужности. | 16, 95, 213–217, 219, 221, 223–225, 233, 240–242, 268 | Kierkegaard, Fear and Trembling (Hong 1983), 35–36, 46–47; SKS 4 |
| 8 | Међуигра и закључак: Гилембургова, еманципација жена, Кирмсеове речи пренете као Кјеркегорове | Закључак тврди да је поштовање према женама показано и на Гилембурговој (стр. 268), а она је у поглављу поменута једном, нетачном реченицом: „Док своје поштовање према Гилембурговој Кјеркегор не изражава у својим објављеним списима, већ приватно“ (стр. 254), иако је Књижевни приказ (1846) посвећен управо њој (SKS 8); Кирмсеово „won't do“ преведено је као „да тај огроман број не може бити довољан“ (стр. 271), а на стр. 273 речи „у овом животу могућа само милитантна Црква“ стоје под наводницима као део записа Pap. X 2 A 366, у коме их нема. | Рад тиме пропушта најјачи доказ за сопствену тезу о Гилембурговој; тврдња да се Кјеркегор противио еманципацији жена документована је само исказом судије Вилхелма (стр. 251), а изречена као Кјеркегоров став (стр. 255), мада ослонац у потписаним Делима љубави постоји (SKS 9); фн. 44 на стр. 254 наводи погрешне податке о Хејберговој (по SKS K14: Јулију је играла 1828. са шеснаест и 1847. са тридесет четири године); тврдња да су први енглески преводи потицали од америчких пастора (стр. 272) није тачна у тој општости (Холандер 1923, Лаури 1944). | 245, 251, 253–255, 268–274 | SKS 8 (посвета En literair Anmeldelse); SKS 9 (Kjerlighedens Gjerninger); SKS K14; Kirmmse 2000, 92; Hollander 1923; Lowrie 1944 |
| 9 | Наводи, преводи и терминологија: границе навода, скраћен Ханејев навод, Christentum уместо Christenhed | Уводни Ханејев навод (стр. 2) изоставља ограду „neither this nor the literary and rhetorical style of the writings as a whole need be taken to entail any denial of the philosophical relevance of the corpus in whole or part“, а „But they do tend to indicate a basis for denying“ преведено је као „Ово нам даје основу за порицање“ (стр. 2); Стиру се приписује непријатељство према свим облицима друштвености, иако Стир каже: „The ethic itself is not subject to any such attack.“ (Steere, 1946, xiv); као дански облик за хришћански свет наведено је „(дан. Christentum, енг. Christendom)“ (стр. 11), што је немачка реч за хришћанство. | На више места под наводницима стоји сажета парафраза (стр. 57, 169, 196, 201), а у блок-наводима има изостављања без знака изостављања (стр. 59, 101, 103); Хабермасов Geltungsanspruch на стр. 45–48 преведен је као „валидне тврдње“; имена се пишу неуједначено (Немахас уз Нехамас, Доналд уместо Даглас Стир, МекКарти противно Правопису т. 214), а латинска максима гласи unum noris omnes, а не „unus noris omnes“ (стр. 54). | 2–3, 11–12, 40, 45–48, 54, 57, 59, 66–67, 101, 103, 143, 159, 169, 190, 196, 201, 222, 254 | Hannay 1982/1991, 11–12; Steere 1946, xiv; The Chicago Manual of Style, 16. изд. (2010), 13.6 и 13.76; Правопис 2010, т. 214 и 260 |
| 10 | Научни апарат: депонована верзија с празним и окрњеним странама, посредно навођење дневника, неусклађене јединице | У депонованом примерку једанаест страна главног текста празно је осим броја стране и броја одељка (стр. 8, 17, 136, 162, 163, 184, 185, 212, 243, 257 и 267), а на још девет текст је окрњен; Упутство Сената из 2011. тражи: „Електронска верзија рада мора бити идентична штампаној и у формату за архивирање у дигитални репозиторијум Универзитета у Београду.“; четири дневничка записа из закључка наводе се према Кирмсеу, а два према Тилију (стр. 54, 224, 270–273); Стадијуми на животном путу наводе се у пет фуснота, а издање у литератури није наведено (стр. 252); избор Journals 1853–55 приписан је Александеру Друу, а приредио га је и превео Роналд Грегор Смит. | Аутор је потписао изјаву о истоветности штампане и електронске верзије, па је реч о недостатку депоноване верзије, који треба отклонити депоновањем целовите; посредност је уредно означена, али није констатована као ограничење, иако се записи наводе по тумачу чије се читање у истом поглављу оспорава; литература из 2010–2014. има само две јединице, без данског критичког издања, а јединице и фусноте имају низ формалних грешака (Harman уместо Hartman, Westphall, Englewood Cliffs уместо Atlantic Highlands, McIntyre) и код превода изостају преводиоци. | 1, 8, 17, 40, 42, 54, 100, 112, 136, 162–163, 184–185, 212, 224, 243, 247, 252–253, 257, 267, 270–276 | Упутство Сената Универзитета у Београду за формирање репозиторијума докторских дисертација, 14. 12. 2011, тач. 1 и Прилог 4; McAdoo 2010; The Chicago Manual of Style, 16. изд., 14.273; KJN vol. 2 (2008), xiv |
| 11 | Реферат комисије: три оцене одлучније од текста | Реферат тврди: „Sprovedenim istraživanjem potvrđene su prethodno formulisane hipoteze.“, док рад изричито формулише само једну тезу (стр. 15), закључак о њој изриче условно (стр. 268), а трећој хипотези се изричито не враћа; предмет рада, по реферату, тиче се „celokupnog opusa danskog mislioca“, што важи за избор дела, а не за религиозну продукцију у целини; оцена да рад на примеру Гилембургове показује Кјеркегорово поштовање према женама као индивидуама не стоји (стр. 254). | Стандарди Већа научних области друштвено-хуманистичких наука (2011) траже да реферат објасни да ли су хипотезе потврђене или оборене, и реферат тај захтев формално испуњава, али преувеличава кад једну условно изречену тезу наводи као потврђени резултат; реферат уз то поистовећује естетску продукцију с псеудонимном, а религиозну с потписаном, док рад сам тачно бележи да су и позна религиозна дела псеудонимна (стр. 83, 240). | 15, 83, 240, 254, 268 | Универзитет у Београду, Стандарди рада Већа научних области друштвено-хуманистичких наука, 5. 4. 2011 |
Шта рад доноси
- Јасно изречена теза и план у коме свако поглавље има одређено место: „Дакле, основна теза овог рада биће да припадност заједници има конститутивну улогу за Кјеркегоровиу концепцију сопства.“ (стр. 15); увод именује главну методску тешкоћу сваког рада о Кјеркегору („Његов читалац никада није сигуран да ли има посла са Кјеркегоровим ставом или ироничном позицијом.“, стр. 12) и псеудонимност узима као мајеутичку стратегију, а не као знак неозбиљности.
- Самостално супротстављање тумачима аргументом из текста: против Хабермасове оптужбе за децизионизам рад изводи разлику између одлуке унутар система разлога и избора самих мерила („Наиме, ситуација само-избора није тек било која ситуација доношења одлуке или избора, већ она којом бирамо критеријуме којима ћемо уопште процењивати ставове и аргументе“, стр. 31), уз изричито признање празнине у изворнику („овај корак сам Кјеркегор не експлицира“, стр. 32); Тилијево тенисовско читање Књижевног приказа побија наводима из самог дела („Контраст између антике и модерности стоји, али не осликава оно што Тили сматра да осликава.“, стр. 78).
- Сопствени тумачењски предлози у поглављу о сопству и очајању: двоструко одређење сопства с почетка Болести на смрт реконструисано као „сопство-1“ и „сопство-2“ (стр. 87), теза о тотализујућој улози вечности (стр. 120), трансцендентални, а не временски моменат пада (стр. 132) и филолошки тачно запажање да српски превод брише Анти-Климакусову разлику између очајавања за вечношћу и очајавања због себе („Утолико је чудније што у нашем преводу та дистинкција остаје потпуно занемарена“, стр. 112).
- Аргумент о немогућности заједнице заводника из саме логике обмане, Кантовим тестом универзализације („Попут Кантовог примера са кршењем обећања, његова максима би била самопоражавајућа уколико би се претворила у општеважећи принцип.“, стр. 180), уз разматрање најјачег противпримера, Ирвиновог естете који не мора бити манипулативан (стр. 182); полемика с Мекинтајером из саме композиције Или-или: дело има пет гласова, а не три (стр. 199), а особа А о Јоханесу суди етичким речником („Овакве оцене би се пре могле очекивати из пера особе Б, и то озбиљно угрожава Мекинтајерову тезу о несамерљивости премиса естетске и етичке позиције.“, стр. 201).
- Средишњи потез против антисоцијалног читања Страха и дрхтања („Оно што чини да је витез вере апсолутно изолован јесте његова немогућност да објасни другима начин на који он и даље осећа блискост и повезаност са њима.“, стр. 235), одмерена критика Вестфалове религиозности Ц (стр. 240–241) и закључак који именује шта би тезу оборило („Уколико је Кирмсе у праву, наши закључци бивају доведени у питање.“, стр. 272), па Кирмсеов доказни запис враћа у контекст из кога је истргнут (стр. 273), што потврђује и данско критичко издање (SKS 23, NB15:37).
Образложење примедби
- Хипотезе и метод: једна изречена теза, неједнако аргументована по стадијумима; метод и извори нису образложениОсновна теза је јасно изречена, а за етички стадијум, који је за тезу најважнији, аргумент стоји; закључак је изречен условно, што иде у корист рада.
- Приписивање псеудонимних ставова Кјеркегору: мерило изречено касно и пре тога непримењено доследноМерило, једном изречено, рад примењује доследно на де Силенција, Климакуса и Анти-Климакуса.
- Појам заједнице: приказ уместо оквира, оквир напуштен после стр. 82, погрешно преведено кључно место Књижевног приказаХабермасово тумачење рад излаже из самих Хабермасових текстова, Тилијево читање побија иманентно, а закључак да идеја заједнице неће спасти доба остаје тачан.
- Сопство и очајање: душевно преведено као духовно у наводу SUD 43; формулације јаче од изворникаПоглавље је пажљиво читање Болести на смрт, с неколико сопствених тумачењских предлога (сопство-1 и сопство-2, тотализујућа улога вечности, трансцендентални моменат пада).
- Шопенхауер као извор досаде: историјска тврдња без упоришта, противна датумимаАргумент о немогућности заједнице заводника (стр. 180–182) не зависи од Шопенхауера, а рад паралелу на стр. 141 делом и сам уводи као тумачење; чињеничне омашке (Командант гине на сцени, шаховска фигура уместо шахисте, Емелинина реплика) не дирају аргумент.
- Етичко поглавље: рационално оправдање морала показано у једном пасусу; два неусклађена исказаПолемика с Мекинтајером из саме композиције Или-или (пет гласова уместо три, етички речник особе А) најјача је полемика рада и убедљиво показује да Кјеркегор покушава да оправда морал; хронолошка омашка о Страху и дрхтању ауторов аргумент чак појачава.
- Религиозно поглавље: логичка немогућност без места, а текст Страха и дрхтања каже супротно; приписивања без местаСредишњи потез рада против антисоцијалног читања Страха и дрхтања (несаопштивост уместо искључености витеза вере, стр. 235) и критика Вестфалове религиозности Ц (стр. 240–241) носе најважнији допринос рада; на стр. 223–225 рад сам пише опрезније, о немогућности било људски, било логички.
- Међуигра и закључак: Гилембургова, еманципација жена, Кирмсеове речи пренете као КјеркегоровеГлавни одговор Кирмсеу (контекстуализација записа Pap. X 2 A 366 уз Увежбавање у хришћанству и Тилијев појам коректива, стр. 273–274) стоји и потврђује га данско критичко издање (SKS 23, NB15:37); ауторово тумачење записа Pap. XI 1 A 189 на стр. 272 одговара изворнику.
- Наводи, преводи и терминологија: границе навода, скраћен Ханејев навод, Christentum уместо ChristenhedПогрешни преводи су ретки у односу на обим навођења и ниједан не мења ауторово тумачење; немачка и енглеска имена пренета су исправно и доследно, а облик Кјеркегор није грешка, јер га Правопис у регистру имена изричито допушта (т. 260в) и Народна библиотека Србије га води у CIP-у.
- Научни апарат: депонована верзија с празним и окрњеним странама, посредно навођење дневника, неусклађене јединицеФуснотни апарат је у основи потпун и омогућава проналажење извора; посредни наводи су означени; сва три интернет извора имају датум приступа пре предаје; сви наводи из Стадијума тачни су по тексту и страни Хонговог издања; скениране изјаве у прилозима нису мана, него обавеза по истом Упутству.
- Реферат комисије: три оцене одлучније од текстаРеферат тачно описује склоп рада и његове главне линије, тачно препознаје стварну слабост рада (сувишне дескрипције познатих Кјеркегорових идеја), средишњи потез религиозног поглавља и аргумент о паразитизму заводника.
Осврт не доводи у питање оригиналност рада и не тврди повреду академске честитости. Реч је о стручној критици тачности, метода и закључивања, с дословним наводима и странама дисертације. Као мерило су коришћени само литература, стандарди и прописи који су постојали пре предаје рукописа комисији (најкасније почетком новембра 2014).