докторска дисертација · српска књижевност, историја српске књижевности двадесетог века, послератни модернизам, поетика, рецепција
Поезија и поетика треће генерације српског послератног модернизма (Љубомир Симовић, Бранислав Петровић, Матија Бећковић)
др Немања З. Каровић — данас доцент на Факултету за образовање учитеља и васпитача Универзитета у Београду (према јавној страници факултета)
Универзитет у Београду, Филолошки факултет; 2023 (комисија за оцену образована 26. априла 2023, реферат од 8. маја 2023); 20 предстрана без броја + 446 страна, основни текст на странама 1–406, извори и литература на стр. 407–438, биографија на стр. 439, изјаве на стр. 441–446
Пун текст рада и реферат комисије у Националном репозиторијуму дисертација у Србији (НаРДуС). Осврт: „Стручни критички осврт на дисертацију „Поезија и поетика треће генерације српског послератног модернизма (Љубомир Симовић, Бранислав Петровић, Матија Бећковић)““, 22. септембар 2026., 15 страна, с пописом литературе.
Дисертација књижевноисторијски и поетички одређује место Љубомира Симовића, Матије Бећковића и Бранислава Петровића у развоју српског послератног модернизма: прати опусе од краја педесетих до почетка осамдесетих, чита текућу критику из изворне периодике и каснија књижевноисторијска сврставања, а тумачења изводи блиским читањем; основна теза гласи да су тројица више од генерације, а мање од покрета или школе. Осврт налази да рад доноси прегледан приказ рецепције трију опуса изведен из изворне периодике, низ самосталних поетичких увида изведених из грађе, критичку самосталност према критичарима и песницима и упоредну синтезу која тројицу диференцира; као суштинску слабост издваја то што се сродност тројице показује цртама по којима је тројка и издвојена, без изричитог разграничења од блиских песника које рад сам наводи и без прага под којим би теза пала, а као техничке слабости дословна понављања у Завршној речи, ненапоменуту издавачку основу навода стихова, недостајуће и вишезначне библиографске јединице и лекторске омашке. Оцена: солидан, добро изведен и зналачки написан рад, уз препоруку три измене за евентуално монографско издање.
Основне примедбе
| # | Примедба | Шта рад каже или ради | У чему је проблем | Стране | Мерило |
|---|---|---|---|---|---|
| 1 | Средишња теза без изричитог разграничења и без прага оборивости | Теза је исказана афирмативно; заједничке црте (обнова комуникативног песничког језика, разговорни језик, жаргон и дијалекат, окренутост обичном човеку, хумор и гротеска, набрајање, поента, хипербола) изведене су и поткрепљене грађом, али се посебност баш ове тројице доказује цртама по којима је тројка и издвојена, док рад сам у уводу наводи да сродне црте деле и други песници тог времена (Данојлић, Трифуновић, Шујица, Вито Марковић, Мирјана Стефановић). | Изричито разграничење тројице од тих блиских песника рад не изводи, нити наводи шта би морало да се нађе да теза не буде потврђена; слабост дотиче саму тезу и оправданост корпуса. | 9 | аргумент из грађе самог рада |
| 2 | Носећи појам из наслова није дефинисан, а исти израз везан је за две групе | Трећа генерација нигде се не одређује изричитом дефиницијом, а прву и другу генерацију рад не именује; иста скупина песника на разним местима означава се различитим терминима преузетим од историчара књижевности, а на једном месту (стр. 168) синтагма којом рад означава тројицу поклапа се с називом који Палавестра, пренет у уводу, везује за сасвим друге песнике (Попу и Павловића). | Терминолошка недоследност око носећег појма; у пасусу о Палавестриној периодизацији исту скупину ваљало би доследно означавати једним термином. | 8, 9, 168 | аргумент из грађе самог рада |
| 3 | Уводни апарат: имена, издања и јединице које треба ускладити | Име песника-сељака на стр. 5 (тамо у облику Србислав) треба ускладити с тачним обликом Србољуб Митић, како рад и сам пише: „чијем кругу припадају Момчило Тешић, Србољуб Митић, Добрица Ерић и Милена Јововић“ (стр. 7); уз Палавестрину јединицу цитирану по другом издању (2012) корисно би било назначити прво издање (1972); Послератни српски песници (1970) помињу се без јединице у попису; уз наслов Магла и лик (фн. 3) требало би додати име аутора. | Техничке неуједначености које не дирају садржину, али оптерећују апарат. | 5, 7, 8 | унутрашња сагласност рада |
| 4 | Симовић: атрибуција суда и приказ „Дневника о Црњанском“ | Упут на стр. 32 с кључем Палавестра 1996: 287 нема одговарајућу јединицу у попису, а исти кључ другде у раду (стр. 15) везан је за Џаџића; приказ „Дневника о Црњанском“ (стр. 84–85) ослања се претежно на једну полемички позиционирану монографију и преузима њен оштар вредносни речник („не обазирући се на анахронистичку грешку коју евидентно чини“, стр. 85). | Атрибуцију суда о Епитафима треба разрешити, а чињеничну раван (анахронизам текста из 1934. према догађајима 1941–1945) јасно раздвојити од полемичких квалификација. | 15, 32, 84, 85 | унутрашња сагласност рада |
| 5 | Симовић: наслови, кључеви и садржај | Име носиоца суда на стр. 38 треба исправити из Зоран Костић у Звонимир Костић (како рад пише две реченице раније и у попису); пододељак 2.5 Епигонске странпутице постоји у тексту (стр. 59), али је изостављен из Садржаја; наслови појединих песама и поема наводе се у више варијаната (Дрво које изговарам на стр. 53 једном као Дрво које говорим; наслов песме о Страшном суду у две генитивне варијанте, стр. 125, 127–128); неколико упута треба уједначити (сувишна двотачка у кључу Мишић: 1976; голи број стране без поновљеног кључа). | Коректорске неуједначености које ваља отклонити ради прегледности апарата. | 38, 53, 59, 125, 127, 128 | унутрашња сагласност рада |
| 6 | Бећковић: самоцитати без јединице и мешовита издавачка основа „Метка луталице“ | Кључеви Каровић 2019а (фн. 76) и Каровић 2019б (фн. 105) немају одговарајуће јединице у попису Извора и литературе, иако се из тих ранијих радова прерађују делови поглавља; стихови из Метка луталице наводе се наизменично кључевима с годином 1963 и 2013, при чему у попису фигурира само репринт из 2013. | Обавезујуће упутство Универзитета тражи да у попису буду сви радови на које се у тексту упућује; кључеве треба уједначити или додати јединицу првог издања. | 155, 171 | Упутство за формирање репозиторијума докторских дисертација УБ 2011; Кодекс професионалне етике УБ, чл. 25; Правилник о докторским студијама УБ, чл. 34 |
| 7 | Бећковић: техничке и коректорске омашке | Два узастопна пододељка означена су истим бројем 5.8 (у тексту и у Садржају); наслов Крлежиног дела на стр. 196 исписан је с испуштеним словом, а тачан облик дат је на стр. 201; наслов Мирковићевог приказа гласи двојако (Необична поема у тексту, стр. 194; Несебична поема у попису); голи кључеви на неколико места не разрешавају двосмисленост (Поповић 1977, 1977а и 1977б припадају двојици различитих Поповића); књига С. Кордића Његош и Матија (1995) нема јединицу у попису; у наводу Калезића (стр. 176) изостављена реч („интелектуално“) требало би да буде означена ознаком изостављања. | Уз кључеве треба додати презиме или име аутора, недостајуће јединице унети, а лектурске омашке (икорпорира, стр. 155; метаопоетски, стр. 171) отклонити. | 155, 171, 176, 194, 196, 201, 248 | унутрашња сагласност рада |
| 8 | Петровић: полемички тон, издавачка основа и апаратске омашке | Полемички тон према Марину Кузмићу (стр. 264) могао је бити одмеренији; рад не напомиње зашто се Петровићеви стихови наводе из Сабраних песама (2012) и да ли се текст разликује од првих издања; графију наслова песме Panta rhei треба ујединити (стр. 258 наспрам стр. 283–287); Симовићев прилог Предосећању будућности означен је и као предговор (стр. 6, 267) и као поговор (стр. 274, 364); позивање „(Петровић 1964: 155)“ на стр. 316 нема одговарајућу јединицу у попису; навод приписан Јани Алексић означен је погрешним кључем 2019б, који у попису носи Владан Бајчета. | Кратка методолошка напомена о меродавном тексту отклонила би питање разлика међу издањима; неколико словних и техничких омашки у кључевима и речима (208б уместо 2008б, стр. 306; колебање презимена Сименуовић наспрам Симеуновић) треба исправити. | 6, 258, 264, 267, 269, 274, 283, 306, 316, 364 | унутрашња сагласност рада |
| 9 | Завршна реч: дословна понављања из поглавља | Завршна реч на више места дословно репродукује одломке из поглавља — пасус о бокорењу (стр. 150 и 398), реченица о чулном односу субјекта према свету (стр. 259, 390 и 403), пасуси о Бећковићу (стр. 388–389 наспрам 184, 185, 190) — а отвара се формулацијом готово истоветном оној из сажетка; поновљени низ вредности на стр. 395 и 396. | Понављање носећих места делом је жанровска особина синтетичког закључка, али би закључак добио да таква места преосмисли, тим пре што на другим местима доноси стварну упоредну синтезу. | 150, 259, 390, 395, 396, 398, 400, 403, 404 | унутрашња сагласност рада |
| 10 | Дословност навода и издавачка основа стихова | У дословним наводима провлаче се словне омашке које у цитату не смеју стајати (неделотоворна, стр. 101; истнску у наводу стиха, стр. 363); у наводу Аћимовића Ивкова (стр. 120) унутар навода изостало је повратно се; издавачка основа навода стихова није уједначена (Симовић из првих издања, Петровић из Сабраних песама, Метак луталице мешовито). | Начело дословности тражи да се навод пренесе верно; кратка методолошка напомена о меродавним издањима учинила би текстуалну основу тумачења потпуно прозирном. | 101, 120, 363 | аргумент из грађе самог рада |
| 11 | Научни апарат: сувишне двотачке, голи кључеви и попис неусаглашен с позивима | На неколико места провлачи се сувишна двотачка иза презимена (Мишић: 1976; Ђорђевић: 1982; Глушчевић: 1983; Јеремић: 1976), голи кључеви упућују на непостојећу или вишезначну јединицу (Палавестра 1996: 287; 1970а: 6; разговор Зубановић–Пантић из 1992. без презимена); два самоцитата и упут „(Петровић 1964: 155)“ немају јединицу у попису; седам јединица пописа не наводи се појединачно позивањем аутор–година; двострука нумерација пододељка „5.8“ и изостанак пододељка 2.5 из Садржаја. | Систем позивања аутор–година тражи обавезне суфиксе код исте године, раздвајање кључева тачком-запетом и потпуну јединицу; упутство Универзитета тражи да у попису буду сви радови на које се упућује. | 15, 32, 316 | Упутство за припрему рукописа, Зборник Матице српске за књижевност и језик; Упутство УБ 2011 |
| 12 | Терминолошки облици и лектура | Терминолошке облике ваља ускладити с нормом струке (апосиопеза, метапоетски), исправити штампарску грешку у кључном термину (дефитистичко, стр. 90) и низ лектурских омашки (књижевнокриитичку, стр. 385; екастравагантнијом, стр. 397; Дестерац уместо Десетерац, стр. 405). | Ниједна од ових омашки не дира садржину тумачења, али их треба отклонити лектуром. | 90, 385, 397, 405 | Речник књижевних термина 1985/1992; Правопис српскога језика 2010 |
| 13 | Реферат: „доказује“ и ситна одступања у опису | Реферат наводи да дисертација „доказује“ тезу да су тројица „више од песничке генерације или нараштаја“; обим „438 страница“ и границе поглавља које реферат наводи стоје уз ситна одступања (реферат почетак Завршне речи ставља на 380, док текст почиње на 381); реферат тачно наводи четири раније објављена рада аутора, од којих ниједан није унет у попис Извора и литературе. | Рад тезу образлаже, брани и илуструје, али је не доказује у строгом смислу; реч „доказује“ јача је од онога што рад чини. | реферат | аргумент из грађе самог рада |
Шта рад доноси
- Прегледан, из изворне периодике изведен приказ рецепције сва три опуса на једном месту: текућа критика чита се из самих листова и часописа времена, а не посредно, и не само да се набраја него се и вреднује.
- Самостални поетички увиди изведени из грађе: да Симовић већ у раним стиховима иде „песничком стазом која сваким кораком слави конкретност, чулност и пуноћу“ (стр. 26); да Бећковић „стваралачким ревитализовањем срца као доминантне унутрашње инстанце и поступцима лирске аутофикционализације“ (стр. 164) иде супротним смером од деперсонализације поетског субјекта; структурна закономерност прве Петровићеве деонице (стр. 311).
- Критичка самосталност према угледним критичарима и према самим песницима: суд Бранка Поповића означен је као „или можда боље рећи херменеутички брзоплето и паушално проценио“ (стр. 196); сопствена теза о прекретничком месту Шлемова изричито се мери као могуће пренаглашена: „Тврдња да у поетичком развоју Љубомира Симовића Шлемови имају прекретничку улогу могла би се сматрати брзоплетим“ (стр. 89); негативна оцена припева ровачких поема (стр. 254–255).
- Компаративни увиди који тезу поткрепљују раздвајањем, а не изједначавањем: „присну семантичку везу са Симовићевом исте године објављеном песмом“ (стр. 271) успостављају Петровићеви стихови, а разлика у певању о загробном разлаже се на еротско и имагинативно тежиште.
- Поуздана фактографска и цитатна основа: наводи стихова верно преносе изворнике (Његош, Миљковић, Настасијевић, Црњански), као и наводи из превода теоријских дела; рад доказом из фолклорног извора исправља и критичара и самог песника, показавши да је „промакла је чињеница да је порекло хваљеног стиха фолклорно“ (стр. 37).
Образложење примедби
- Средишња теза без изричитог разграничења и без прага оборивостиИзбор тројице почива на рецепцијској традицији (Егерић, Пантић) и на изричитом позиву Јована Делића — „Овај рад би се стога могао сматрати својеврсним академским одзивом на наречене књижевнокритичке сугестије Јована Делића“ (стр. 9) — теза скуп свесно оставља отвореним, а рад на микро-плану редовно наводи ограничења сопствених налаза; реч је о пропуштеном изричитом разграничењу, а не о голом кругу.
- Носећи појам из наслова није дефинисан, а исти израз везан је за две групеПериодизација је кохерентно и имплицитно спроведена, а термини су свесно радни (теза на стр. 9 сам појам генерације релативизује); кратка изричита дефиниција у уводу била би корист, а не исправак суштинске грешке.
- Уводни апарат: имена, издања и јединице које треба ускладитиУводни преглед је документован и одмерен: рад признаје и грађу која иде против његове тезе, наводећи да тројица „нису увек сврставани у исти поетички круг“ (стр. 8).
- Симовић: атрибуција суда и приказ „Дневника о Црњанском“Поглавље о Симовићу спаја издавачку дисциплину, изворну рецепцијску грађу и изведену анализу; стихови се наводе из првих издања с доследним праћењем варијаната, а читање Источница идеолошки је уравнотежено.
- Симовић: наслови, кључеви и садржајНиједна од тих неуједначености не омета идентификацију дела о којима је реч.
- Бећковић: самоцитати без јединице и мешовита издавачка основа „Метка луталице“Уврштавање тих јединица не отвара никакво питање допуштености поновне употребе сопствених резултата, коју пропис изричито предвиђа и допушта уз означавање; поглавље о Бећковићу носи неке од најзрелијих аналитичких места у раду.
- Бећковић: техничке и коректорске омашкеРад при томе мисли и против цитираних ауторитета (оспорава Кордићеву тезу о јединству трагедије и комедије ослонцем на Делића) и не устеже се од сопствене негативне оцене канонизоване поеме.
- Петровић: полемички тон, издавачка основа и апаратске омашкеПоглавље изводи систематичну типологију рецепције и доноси језгровито сопствено читање Моћи говора (моћ говора као „најједноставније речено, његова творачка потентност“, стр. 269) и појмовни допринос у тумачењу Прилога за европску историју.
- Завршна реч: дословна понављања из поглављаНајсамосвојнији допринос Завршне речи јесте поредбена синтеза кроз тематске одељке, у којој рад разграничава, а не изједначава: фолклорни утицај код Петровића „није ни близу оном интензитету којим се усмена традиција очитује у поезији“ (стр. 400) Симовића и Бећковића; синтеза је изведена: „Премда Љубомира Симовића, Матију Бећковића и Бранислава Петровића поетички сродним песницима чини најпре низ заједничких естетских опредељења“ (стр. 404).
- Дословност навода и издавачка основа стиховаНачело дословности рад иначе спроводи брижљиво: изостављања су означена, сопствене интервенције назначене ознаком курзив Н. К., а наводи из Његоша, Црњанског, Миљковића и Настасијевића показали су се дословно тачним.
- Научни апарат: сувишне двотачке, голи кључеви и попис неусаглашен с позивимаНаучни апарат је темељан, доследан и добро интегрисан с текстом: суфиксни кључеви раздвајају три различита носиоца презимена Петровић, посредног цитирања готово да нема, а архивска грађа документована је с пуним сигнатурним подацима; аутори свих седам нецитираних јединица у раду су присутни преко других својих јединица.
- Терминолошки облици и лектураЈезички слој рада уредан је у целини.
- Реферат: „доказује“ и ситна одступања у описуОцена реферата да је дисертација написана „у стилу квалитетне научне прозе“ (реферат) одговара стању у тексту: рецепцијски слој изведен је из изворне периодике, а поетичка тумачења су по правилу изведена из грађе.
Осврт не доводи у питање оригиналност рада и не тврди повреду академске честитости. Реч је о стручној критици тачности, метода и закључивања, с дословним наводима и странама дисертације. Као мерило су коришћени само литература, стандарди и прописи који су постојали пре предаје рукописа комисији (април 2023).