докторска дисертација · русистика, србистика, дериватологија, супстантивизација, контрастивна лингвистика, теорија превођења, правопис и транскрипција
Супстантивизација као творбени процес и именице неименичких деклинација у руском и српском језику
др Јелена Б. Лепојевић — данас ванредна професорка руског језика на Филозофском факултету Универзитета у Нишу (према јавној страници факултета)
Универзитет у Београду, Филолошки факултет; 2014 (комисија за преглед и оцену изабрана 16. јануара 2015); 1 предстрана без броја + 365 страна, насловне стране, резимеи и садржај на стр. 1–12, основни текст на странама 13–320, библиографија на стр. 321–334, прилози (два индекса супстантивата) на стр. 335–361, биографија на стр. 362, изјаве на стр. 363–365
Пун текст рада и реферат комисије у Националном репозиторијуму дисертација у Србији (НаРДуС). Осврт: „Стручни критички осврт на дисертацију „Супстантивизација као творбени процес и именице неименичких деклинација у руском и српском језику““, 22. септембар 2026., 16 страна, с пописом литературе.
Дисертација на руско-српском конфронтативном плану обрађује прелазак придевских речи (придева, партиципа, придевских заменица и бројева) у именице без посебног творбеног форманта и резултате тог преласка, за које предлаже термин супстантиват: пописује случајеве у корпусу једанаест романа с преводима, семантички и граматички их анализира и испитује њихове преводне еквиваленте. Осврт налази да рад доноси целовиту обраду с парадигматском типологијом супстантивата по четирима деклинацијама, оперативан критеријум за разликовање потпуне и елиптичне супстантивизације, поделу на лексичко-семантичке групе и типологију преводне еквиваленције, уз изразито поштење према грађи; слабости су методолошка формулација једине тврдње назване тезом (дијахрона, а проглашена потврђеном на синхроном корпусу), изостанак квантификације тамо где се говори о најбројнијим групама и највећим процентима, места где се преводно решење чита као својство система и раскорак између пописане и цитиране литературе. Оцена: солидан и самостално изведен рад, уз препоруку пет измена за евентуално монографско издање.
Основне примедбе
| # | Примедба | Шта рад каже или ради | У чему је проблем | Стране | Мерило |
|---|---|---|---|---|---|
| 1 | Једина тврдња названа тезом дијахрона је, а проглашена потврђеном на синхроном корпусу | Узрочно-дијахрона претпоставка о пореклу супстантивата (настанак у ситуацији познатог контекста, слабљењем синтагматских веза) у закључку је названа потврђеном (стр. 308), а грађа рада јесте синхрони преводно-конфронтативни корпус; ни у Уводу ни у закључку није исказан критеријум под којим би пала. | Синхрони материјал може такву претпоставку теоријски образложити и илустровати, али је не може доказати; реч „потврђена“ није примерена. | 13, 308 | аргумент из грађе самог рада |
| 2 | Тврдње о учесталости и продуктивности без иједног броја | Да је ЛСГ „лице“ „најбројнија у оба језика“ (стр. 313), да је „највећи број супстантивата функционално маркиран — највећи проценат супстантивата припада колоквијалном стилу“ (стр. 314) и да је супстантивизација продуктивнија у руском изнето је без броја, процента или табеле учесталости. | Корпусна методологија тражи да се тврдње о учесталости поткрепе бројем; налазе треба формулисати као тенденције утврђене у прегледаном корпусу, а не као измерене проценте. | 313, 314 | McEnery и Wilson 2001; McEnery, Xiao и Tono 2006 |
| 3 | Критеријум одабира грађе и граница примарне и секундарне грађе | Правило о допуни поштено је исказано — „када нам примарни корпус није дао ниједан пример, наводимо примере из секундарног корпуса“ (стр. 16) — али мерило по коме је изабрано баш једанаест романа и оно што је искључено нису изричито формулисани; израз „шири корпус“ (стр. 47, 146, 156) не изједначава се с дефинисаним секундарним корпусом, а критеријум свакодневне употребе (стр. 212) почива на језичком осећају; метод концептуалне анализе (стр. 16) не препознаје се као засебан поступак. | Пошто рад из корпуса уопштава на руски и српски језик у целини, изричит исказ мерила одабира и опрез при уопштавању ојачали би оцену репрезентативности; речнички или конструисани облик треба означавати као системску могућност, не као податак о употреби. | 16, 47, 146, 156, 212 | McEnery, Xiao и Tono 2006 |
| 4 | Терминолошка неуједначеност око појма који закључак истиче као допринос | За исту дистинкцију рад наизменично употребљава парове потпуна/елиптична (закључак, тач. 7.13) и лексичка/контекстуална (наслов поглавља, резиме, Увод), уз повремено потпуна/контекстуална, а нигде их изричито не изједначава; термин заменички супстантиват употребљава у ширем, у тексту дефинисаном значењу. | Парове би требало на једном месту упарити, а одредбу заменичког супстантивата поновити при првој употреби уз заменице. | 51 | аргумент из грађе самог рада |
| 5 | Приписивања у историји питања: Ломоносов и академска граматика | Иницијали М. В. Ломоносова дати су као „В. М.“ (и у тексту и у фусноти 13), док их извор који рад наводи у фусноти 13 доноси исправно; граматика је датирана „из 1775. године“, док издање које рад наводи носи 1755; извор примера описан је као „Руска граматика Академије Наука СССР у редакцији В. В. Виноградова“, док насловна страна издања које рад наводи (репр. 2005; фусноте 12 и 23) даје за главног редактора Н. Ю. Шведову. | Инверзију иницијала код зачетника питања, замену цифара у години и спорну реченицу о редактору треба ускладити с фуснотама. | 26, 33, 220, 319 | унутрашња сагласност рада (фусноте 12, 13, 23) |
| 6 | Граматичке омашке у описном апарату парадигми | За облик насекомые наставак номинатива плурала дат је као -ый (стр. 139), што је наставак номинатива једнине мушког рода; инструментал заменице весь/всё дат је као „вс-им“ (стр. 148), а нормативно је всем; у табели множине мешовите деклинације датив „Андреев-ых“ (стр. 162) треба да гласи „Андреев-ым“. | Три изоловане омашке које дирају сам опис и треба их исправити у ерати. | 139, 148, 162 | Русская грамматика 1980 |
| 7 | Нормативно место о инструменталу презимена на -ов/-ев/-ин | Рад тврди да књижевна норма „не допушта придевску флексију“ (стр. 152) у инструменталу једнине презимена на -ов/-ев/-ин. | Правопис ту флексију допушта напоредо (Поповим и Поповом), а за посесивни тип је чак прописује (с Миљановим); тачно је да Правопис именичку промену даје као чешћу, али не да придевску не допушта. | 152 | Правопис српскога језика 2010 |
| 8 | Погрешно уопштена творбена база математичко-физичких супстантивата | „Мотивска основа ове групе супстантивата је партицип пасива прошли“ (стр. 237; исто на стр. 220), док су од набројаних облика већина придеви (прямой, кривой, целый, переменный) или активни партиципи презента (секущий), а само подчинённое, заданное и пройденное партиципи пасива прошли; на тој основи исти математички појмови у руском се изводе из партиципа, а њихови српски пандани из придева. | Тачно би било рећи да им је основа придевско-партиципска; неуједначен творбени критеријум ремети заједничку основу поређења, у супротности с општим налазом самог рада о творбеним базама. | 220, 237 | аргумент из грађе самог рада |
| 9 | Прешироки квантификатори и семантичке напомене уз примере | Тврдња да је „за све“ супстантивате административно-пословног стила творбена база партиципска, и „У српском језику ова група супстантивата не постоји“ (стр. 239, о називима биљака и животиња) иако рад раније наводи изузетак (стонога); обољење крупозное јесте крупозно запаљење плућа, а не ларингитис (стр. 218); спальная је архаизам, а не историзам (стр. 205); „радни глаголски прилог“ (стр. 255) треба да гласи глаголски прилог садашњи; „сви руски супстантивати“ чувају придевски родни систем (стр. 53), уз изузетак добро/зло наведен на стр. 54. | Апсолутне формулације треба сузити или омекшати, а семантичке и терминолошке глосе исправити. | 53, 54, 205, 218, 239, 255 | Ожегов–Шведова; Пипер–Клајн 2013; унутрашња сагласност рада |
| 10 | Преводиочев избор читан као својство језичког система | Из једног преводног пара (наши/страни → своих/пришлых) изводи се општи закључак о чешћој употреби заменице свој у руском језику за сва лица (стр. 270); облик сумасишавши описан је као „потпуни творбено-семантички еквивалент“ руском сумасшедший (стр. 180), иако се у самом примеру сумасшедший преводи као лудак. | Методолошки стандард контрастивне анализе тражи стабилну заједничку основу поређења и одвајање системске могућности од појединачног преводног решења; преводно решење није непосредан доказ о систему језика. | 180, 270 | James 1980; Krzeszowski 1990; Ярцева 1981; Маројевић 1989; Комиссаров 1990 |
| 11 | Ортографско поглавље: два поједностављења | Условно изведени лик „Њижњи“ (стр. 304) настаје дословном применом правила о преношењу умекшаних ЛЬ/НЬ и на иницијално н испред и, позицију коју Правопис (2010: 217) изузима од преношења; формулација да у руском „мекоћа/тврдоћа сугласника зависи од самогласничке околине“ (стр. 300) поједностављење је. | Реч је о преоштро постављеном илустративном кораку и о поједностављењу прихватљивом у транскрипционом контексту; прецизније би било рећи да се мекоћа у писму сигнализује самогласником или меким знаком. | 300, 304 | Правопис српскога језика 2010; Русская грамматика 1980 |
| 12 | Локусне и словне омашке у двојезичним примерима | Скраћенице оригинала и превода местимично су замењене („Д“ уместо „П“ у примерима 11 и 12, стр. 71); редослед ознака части и главе понегде је обрнут (стр. 208), римски бројеви глава одступају за један знак (стр. 156, 108), стране машинално преузете из суседног примера (стр. 135, 158, 166); словне омашке у руској грађи („партной“, стр. 111; „Чайсковский“ и „Чернишевский“, стр. 60) и у српском тексту („траснпозиција“, „Тојстој“); погрешна глоса уз придев лисий (стр. 142). | У монографском издању локусе треба систематски проверити и ујединити, а словне омашке, посебно код централних термина и школских примера, исправити. | 17, 60, 71, 108, 111, 135, 142, 156, 158, 166, 208 | унутрашња сагласност рада |
| 13 | Раскорак између пописане и стварно коришћене литературе | Најмање 47 од 104 јединице не оставља траг у анализи, при чему изостаје цитирање управо тематски најближих дела (Копривица, Матијашевић, Мартине); иста дела јављају се под двема годинама (Пипер–Клајн 2013/2012; Пешковски 1956 и осмо издање; Зализњак 2001/2002); Лопатинов рад приказан је као књига, а реч је о чланку у зборнику; скраћенице извора нису разрешене; датум приступа изостаје код једног мрежног извора. | Попис би требало свести на стварно коришћену литературу или та дела уградити у анализу; неусаглашености година и издања, неразрешене скраћенице и непотпуне јединице треба отклонити. | 34, 39, 42, 310, 321 | ISO 690:2010; ГОСТ Р 7.0.5–2008 |
| 14 | Реферат: исцрпност литературе и статус једине тезе | Реферат оцењује да је за обрађивану тему „литература је исцрпна и потпуна“ (реферат), али потпуност пописа није и његова искоришћеност; реферат не проблематизује ни изостанак квантификације ни методолошки статус дијахроне тврдње која се назива тезом; библиографију лоцира на „с. 321–479“ (реферат), а она је на стр. 321–334. | Место на коме би оцена метода морала бити опрезнија; омашка у локацији библиографије је у реферату, не у раду. | реферат | аргумент из грађе самог рада |
Шта рад доноси
- Целовита, конфронтативно постављена обрада супстантивизације у руском и српском језику с образложеним терминолошким предлогом: рад тврди да је „уместо досадашњег термина поименичени придев упутније користити термин супстантиват“ (стр. 319).
- Носиви резултат, парадигматска типологија: „супстантивати могу припадати придевској, заменичкој, мешовитој или нултој деклинацији“ (стр. 313), морфолошки утемељена и бројчано — „систем од 24 флексије у руском, односно 42 у српском језику, сведен је на 12 у руском, односно 14 у српском“ (стр. 311).
- Оперативан критеријум за разликовање двају типова супстантивизације: „о потпуној супстантивизацији се говори када је реч из друге врсте“ у потпуности прешла у именицу и када се више не може реконструисати мотивска синтагма (стр. 51).
- Семантичка и стилска класификација с конфронтативно оцртаним налазима, уз засебну аутентичну грађу за сваки функционални стил: „за сваки од њих смо узели аутентичан корпус“ (стр. 230); типологија преводних односа усклађена с руском лингвистичком теоријом превода и морфолошки утемељено читање Правописа при транскрипцији руских презимена.
- Изразито поштење према грађи: где облици нису посведочени, потпоглавље се изоставља уместо да се измишљају примери, једнопримерни случајеви изричито се обележавају, а изузеци од правила отворено се наводе („Наведене именице добро и зло у руском језику представљају изузетак од“ правила, стр. 54); руски локуси примера и наводи из Правописа и речника показали су се поузданим.
Образложење примедби
- Једина тврдња названа тезом дијахрона је, а проглашена потврђеном на синхроном корпусуНосиви синхрони налази рада (парадигматска типологија, лексичко-семантичке групе, типологија еквиваленције) не зависе од те генетске претпоставке и стоје независно од ње.
- Тврдње о учесталости и продуктивности без иједног бројаПримедба погађа само изричите тврдње о фреквентности, не квалитативни опис, који је у дериватологији легитиман поступак; квалитативна типологија поткрепљена је примерима и индексима, па налази нису неутемељени него неквантификовани.
- Критеријум одабира грађе и граница примарне и секундарне грађеСам избор дела, прозни узорак с квалитетним преводима у оба смера, методолошки је оправдан циљем рада, а рад на више места сам наводи границе својих налаза.
- Терминолошка неуједначеност око појма који закључак истиче као доприносСама појмовна разлика операционализована је преко реконструктибилности мотивске синтагме и доследно спроведена, па је истакнути допринос стварно остварен, а не само декларисан.
- Приписивања у историји питања: Ломоносов и академска граматикаИдентитет аутора и садржинска тврдња о Ломоносову као претечи уочавања појаве нису спорни; тачка „први искорак“ (стр. 319) тражи само прецизнију формулацију, јер је уврштавање придевских заменица у творбену базу већ назначио Маројевић, што сам Увод (стр. 26) отворено наводи.
- Граматичке омашке у описном апарату парадигмиСве три су самодемантоване: тачан облик -ые стоји у ауторкиној табели на истој страни, локатив исте заменице тачно доноси обо вс-ём, а наведени наставак -ым и суседне ћелије показују тражени облик.
- Нормативно место о инструменталу презимена на -ов/-ев/-инОмашка не дира творбену тезу рада, него једно нормативно место.
- Погрешно уопштена творбена база математичко-физичких супстантиватаОмашка не руши поделу по деклинацијама.
- Прешироки квантификатори и семантичке напомене уз примереПоштено обележавање контрапримера пре је вредност него мана; лингвистичка поента примера тиме није окрњена.
- Преводиочев избор читан као својство језичког системаСама констатација о ширем опсегу руске заменице свой тачна је и наводи је академска граматика; оправдана остаје творбена паралела коју ауторка тачно уочава.
- Ортографско поглавље: два поједностављењаАуторка лик Њижњи износи изричито хипотетично, да покаже напетост унутар самог Правописа, а свуда другде користи уврежени лик Нижњи; наводи из Правописа овде су дословно тачни.
- Локусне и словне омашке у двојезичним примеримаДвојезични примери су главна грађа рада и, тамо где су се могли сравнити с изворницима, у највећем делу су тачни у ономе што носе анализу; погрешна је ознака, коју по правилу демантује паралелна колона или суседни пример.
- Раскорак између пописане и стварно коришћене литературеНаучни апарат уредно је устројен и ажуран: фусноте су непрекидно нумерисане с пуним подацима, библиографија раздвојена на изворе, речнике и литературу, а индекси обимни и доследни; међу нецитираним јединицама знатан део чине речници, који се консултују без изричитог навода.
- Реферат: исцрпност литературе и статус једине тезеДео оцене који наводи систематизацију грађе, парадигматске особености као новину и класификацију на лексичко-семантичке групе одговара стању у тексту.
Осврт не доводи у питање оригиналност рада и не тврди повреду академске честитости. Реч је о стручној критици тачности, метода и закључивања, с дословним наводима и странама дисертације. Као мерило су коришћени само литература, стандарди и прописи који су постојали пре предаје рукописа комисији (јануар 2015).