докторска дисертација · психологија рада и организациона психологија: особине личности (Плучиков профил индекс емоција, КОН-6), понашање запослених изван формалне улоге, мотивација за рад по типологији мотивационих извора и спремност за перманентно образовање; конструкција три упитника; корелационо-регресиона студија на узорку од 401 запосленог
Особине личности као корелати мотивације за рад и спремности за перманентно образовање
др Емилија И. Марковић — данас ванредна професорка Учитељског факултета у Призрену – Лепосавићу (према страници Факултета)
Универзитет у Београду, Филозофски факултет; 2013 (сагласност Универзитета на предлог теме 18. септембра 2012, Комисија за оцену изабрана 26. септембра 2013, реферат Комисије 20. новембра 2013, прихваћен на Наставно-научном већу 26. децембра 2013, сагласност Већа научних области друштвено-хуманистичких наука 4. фебруара 2014, одбрана 31. марта 2014); 324 стране с прилозима (главни текст 1–296, литература 297–306, прилози 307–323)
Пун текст рада у Националном репозиторијуму дисертација у Србији (НаРДуС); реферат Комисије у материјалима седнице Већа научних области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду (4. фебруар 2014). Осврт: „Стручни критички осврт на дисертацију „Особине личности као корелати мотивације за рад и спремности за перманентно образовање““, 24. септембар 2026., 28 страна, с пописом литературе.
Дисертација на пригодном узорку од 401 запосленог из Београда и Ниша повезује емоционалне и конативне особине личности и понашање запослених изван формалне улоге с изворима радне мотивације и спремношћу за перманентно образовање, мерећи последње три величине сопственим упитницима. Осврт признаје јасно постављено питање, образложен теоријски оквир, провидност мерења с објављеним матрицама и ајтем-анализама, отворено саопштене неповољне исходе инструмената и конзервативан праг тумачења, а као најчвршћи налаз издваја то што је организациона социјална одговорност најјачи корелат спремности за перманентно образовање. Замерке погађају инструменте, чија структура и поузданост не подржавају оцену реферата о три инструмента добрих метријских карактеристика, статистичко закључивање с вредностима изван распона једне подскале, поређењима без заштите од грешке прве врсте и непрепознатим обртима предзнака, раскорак између табела и синтезе у закључку, резимеу и профилима мотивационих типова, као и научни апарат и теоријски преглед у којима попис није усклађен с текстом, а више туђих налаза пренето је погрешно.
Основне примедбе
| # | Примедба | Шта рад каже или ради | У чему је проблем | Стране | Мерило |
|---|---|---|---|---|---|
| 1 | Упитник МЗР не показује структуру на којој почивају анализе | После факторске анализе која не репродукује пет предвиђених подскала рад одлучује: „Даља анализа рађена је на основу унапред предвиђених пет фактора.“ (стр. 179). | Од шест компонената са својственом вредношћу изнад 1 задржана су три, па два фактора, без мерила за број фактора и без ротације; ставке унутрашњег самоопажања и интернализованих циљева засићују исти фактор, а разлике у предикторима између две подскале које се не раздвајају, на којима почивају и профили, треба читати с резервом коју рад не изриче. | 178, 179 | AERA, APA и NCME 1999, стандарди 1.11 и 1.12; Fabrigar и сар. 1999; Costello и Osborne 2005 |
| 2 | Нетачна поузданост алтруизма и задржане ставке које не мере свој конструкт | Коефицијент поузданости подскале алтруизма наведен је као „α=0.869“ (стр. 176), а Табела 7 Прилога А показује укупну алфу од око 0,69. | Обе подскале упитника ОСО имају осредњу поузданост (око 0,69 и 0,636), испод 0,70 су и две подскале МЗР, а у подскалама су задржане ставке с негативном или нултом корелацијом са скором (ставка 5 екстринзичке подскале −0,149, ставка 5 СЗПО −0,286), чијим би изостављањем поузданост порасла на 0,866 и 0,862; текст о томе ћути. | 176, 312 | Hinkin 1998, корак 3; Clark и Watson 1995; AERA, APA и NCME 1999, стандард 3.7 |
| 3 | Вредности изван распона у подацима једне подскале | У табелама 23, 31 и 36 стандардне девијације подскале мотивације интернализованих циљева у по једној групи износе 8,910, 10,040 и 10,077 — више него што је могуће за скор у распону од 5 до 25 при датим просецима. | Пошто се стандардне грешке у истим табелама слажу с тим вредностима, оне потичу из излаза, а не из преноса у текст, што упућује на бар једну унету вредност изван распона; налази о тој подскали — групне разлике, корелације и регресије — треба поново израчунати после провере базе. | 197, 203, 206 | Wilkinson и Радна група за статистичко закључивање 1999 (Results — Statistics and data analysis) |
| 4 | Хипотезе оцењене различитим мерилима | Х2 је потврђена „у целини“ (стр. 289) зато што свака конативна димензија има бар један значајан коефицијент, а Х1 је проглашена непотврђеном иако депривација има значајне коефицијенте за обе мотивације засноване на самоопажању. | Правило одлуке ни за једну хипотезу није унапред изречено, праг од 0,20 уведен је тек у поглављу резултата, а кад се једно мерило примени на све, оцене се мењају: по регресионом мерилу Х1 би била делимично потврђена, а Х4 не би била потврђена; уз то усмерена очекивања из теоријског дела (стр. 145 и 150), која подаци обарају, нису пренета у хипотезе нити је речено да су оповргнута. | 145, 150, 168, 187, 289 | Wilkinson и Радна група за статистичко закључивање 1999 (Methods — Analysis) |
| 5 | Тумачења у смеру супротном табелама и непрепознати обрти предзнака | Из негативног коефицијента АЛФА фактора рад изводи да „порастом анксиозности опада екстринзичка мотивација“ (стр. 248), иако је проста корелација позитивна, што рад на стр. 188 и сам бележи. | Регресије са 17 истовремено унетих предиктора приказане су без провере колинеарности и матрице интеркорелација, па су супресије међу скалама КОН-6 протумачене као безусловне везе супротног смера; тврдња да руководиоци исказују више интринзичке мотивације нема ослонца, а из смера разлика произлази да коефицијент говори у корист извршилаца; уз табелу 80 као значајни предиктори наведени су стаж, зарада и облик власништва, иако је испод 0,05 само стаж. | 188, 190, 228, 235, 248, 253, 272 | аргумент из грађе самог рада |
| 6 | Хијерархијска регресија погрешно названа модерацијом и медијацијом | Рад исти поступак зове час модераторским — „Модераторски утицај пола, година старости, степена образовања“ (стр. 184) — час медијаторским: „3.7. Mедијаторски утицај социо-демографских варијабли“ (стр. 226). | Модерација се проверава чланом интеракције, медијација проценом посредног пута; модели у табелама 73–84 немају ни једно ни друго, па закључак да је истраживање показало „медијаторски утицај задовољства послом“ (стр. 286) нема ослонца у поступку. | 184, 226, 286 | Baron и Kenny 1986: 1173 и 1176 |
| 7 | Профили мотивационих типова и вредносни описи испитаника | О интринзички мотивисанима стоји „Овакав став је помало незрео и хедонистички.“ (стр. 253), а о екстринзичкој мотивацији — „Екстринзичка мотивација, овако схваћена, није само-усмерена, она је егоистична.“ (стр. 247). | Испитаници нису разврстани по доминантном мотивационом извору, него су профили састављени од значајних коефицијената пет одвојених регресија које објашњавају од 10 до 28 одсто варијансе, а вредносни описи — зрелост, егоизам, инфантилност, хистеричне црте — немају ослонца у подацима, јер те одлике нису мерене, а везе су мале. | 247, 253, 258, 267, 276, 277 | аргумент из грађе самог рада |
| 8 | Попис литературе неусклађен с текстом и погрешно пренети туђи налази | На стр. 165 стоји: „Овај концепт се први пут појављује 1977. године, у истраживањима Орган и Смита“ (стр. 165), уз навод заједничког рада из 1977. којег нема у попису и који не постоји. | Оба стандардизована теста на којима почива емпиријски део немају јединицу у попису; више десетина дела наводи се у тексту а нема их у попису, а попис садржи двадесетак јединица које се у тексту нигде не наводе; налаз Илијеса, Скота и Џаџа приказан је обрнуто изворнику, Џорџов и Брифов саморазвој узет је за налаз уместо за појмовни предлог, а „морал“ Органа и Рајанове прочитан је као етички уместо као радни морал. | 136, 148, 160, 161, 165, 265, 297 | Универзитет у Београду 2011, Прилог 4; изворници на које се рад позива (Organ 1997; Smith, Organ и Near 1983; Podsakoff и сар. 2000; Ilies, Scott и Judge 2006) |
Шта рад доноси
- Јасно постављено питање и доследно изведена архитектура: „Оно што нам се поставља као питање јесте да ли различите димензије одговорности – савесности и алтруизма – имају различитог уплива у различите мотивационе основе.“ (стр. 2), уз практични циљ условљен исходом мерења — упитници би се користили „уколико покажу задовољавајуће метријске карактеристике“ (стр. 166).
- Образложен избор теоријског оквира: типологија мотивационих извора изабрана је „услед тога што укључује велики број елемената о којима говоре и друге мотивационе теорије, те, на неки начин, представља њихову интеграцију“ (стр. 164), с критичким оценама у прегледу, попут ограде да „већина студија о теорији когнитивне евалуације вођена је у експерименталним условима, а не у самим организацијама.“ (стр. 90).
- Провидност мерења: за сва три сопствена упитника објављене су потпуне табеле својствених вредности, матрице засићења и ајтем-анализе — „Подаци ајтем анализе могу се наћи у Табели 7 у Прилогу А.“ (стр. 176) — а сами упитници дати су у целини, па је свака психометријска примедба осврта могла бити изведена управо из онога што рад објављује.
- Неповољни исходи сопственог мерења саопштени без увијања: „можемо закључити о постојању двају фактора који покривају подручје унутрашње (фактор 1) и спољашње (фактор 2) мотивације“ (стр. 178), уз конзервативан праг тумачења корелација: „Но, с обзиром на ниску вредност корелација, где ни једна не прелази вредност 0,20, оне неће бити узете у обзир у интерпретацији добијених података.“ (стр. 187).
- Налаз који држи кроз све анализе: организациона социјална одговорност најјачи је корелат спремности за перманентно образовање (корелација 0,539, прираштај објашњене варијансе 0,304 изнад социодемографског блока), на пољу за које рад отворено признаје да је емпиријски слабо истражено (стр. 157); уз то теоријски смислена тумачења, попут разлике аутономне и контролисане мотивације: „Организационо одговорно понашање је добровољно, дакле, индивидуа је аутономна у његовом исказивању. Спољашња мотивација је контролисана.“ (стр. 274).
Образложење примедби
- Упитник МЗР не показује структуру на којој почивају анализеРад подскале задржава из теоријских разлога и то каже; налаз о две димензије МЗР као хипотеза за даље истраживање најзанимљивији је метријски налаз рада.
- Нетачна поузданост алтруизма и задржане ставке које не мере свој конструктВредности осталих подскала МЗР и упитника СЗПО, између 0,73 и 0,83, нису слабе; примедба се своди на четири подскале и на реченицу која у тексту недостаје.
- Вредности изван распона у подацима једне подскалеНалази о остала четири мотивациона извора и о спремности за перманентно образовање тиме нису погођени.
- Хипотезе оцењене различитим мерилимаПримедба не дира податке, него оцену хипотеза у закључку; оповргнута очекивања била би вреднији исход него неусмерена потврда.
- Тумачења у смеру супротном табелама и непрепознати обрти предзнакаОдбранљиво је да АЛФА, уз контролу осталих предиктора, има мали јединствени негативан допринос; сама вредност коефицијената није спорна.
- Хијерархијска регресија погрешно названа модерацијом и медијацијомОно што поступак стварно показује — прираштај објашњене варијансе особина личности и одговорног понашања изнад социодемографског блока — рад тачно израчунава и тачно тумачи (стр. 226).
- Профили мотивационих типова и вредносни описи испитаникаАуторка профиле с правом најављује као условне — „Уколико бисмо посматрали, условно, профиле индивидуа који карактеришу поједине мотивационе изворе, добијамо следеће податке:“ (стр. 267) — и то је изричита ограда.
- Попис литературе неусклађен с текстом и погрешно пренети туђи налазиСистем аутор–година–страна примењен је кроз цео рад, а носећи туђи налази пренети су верно; реч је о непрецизностима које се понављају, а не о непознавању литературе.
Осврт не доводи у питање оригиналност рада и не тврди повреду академске честитости. Реч је о стручној критици тачности, метода и закључивања, с дословним наводима и странама дисертације. Као мерило су коришћени само литература, стандарди и прописи који су постојали пре предаје рукописа комисији (у септембру 2013).