докторска дисертација · српска књижевност XX века, поетика прозе, наратологија, аутофикција, женско писмо, логорска књижевност
Поетика прозе Милке Жицине
др Александра Р. Михајловић — у време предаје рада професорка књижевности у Гимназији „Урош Предић“ у Панчеву (према биографији у раду)
Универзитет у Београду, Филолошки факултет; 2024 (комисија за оцену именована 25. априла 2024, реферат од 14. маја 2024); 12 предстрана без броја + 293 стране, основни текст на странама 1–234, извори и литература на стр. 235–246, прилози од стр. 247, биографија на стр. 289, изјаве до стр. 293
Пун текст рада и реферат комисије у Националном репозиторијуму дисертација у Србији (НаРДуС). Осврт: „Стручни критички осврт на дисертацију „Поетика прозе Милке Жицине““, 22. септембар 2026., 13 страна, с пописом литературе.
Дисертација узима за предмет целокупну прозу Милке Жицине (1902–1984), од међуратних романа „Кајин пут“ и „Девојка за све“, преко послератне и логорске прозе, до новинарства и необјављене рукописне заоставштине, и чита је као целину под аутофикцијском окосницом, с намером да опус измести из искључиво социјалног и идеолошког кључа рецепције. Осврт налази да рад доноси први целовит приказ тог опуса, први научни приказ несређене рукописне грађе и низ самосталних поетичких и наратолошких увида изведених из навода, а да су слабости четвороструке и да ниједна не руши носеће тезе: централни појам поетике није изричито одређен, тврдње о првенству и вредности износе се без изричите основице поређења, у контекстуалним екскурсима опис потискује анализу, а научни апарат тражи темељно уређење. Оцена: солидан и самостално изведен рад који Милку Жицину враћа у књижевноисторијски ток; препоручује се пет измена за евентуално монографско издање.
Основне примедбе
| # | Примедба | Шта рад каже или ради | У чему је проблем | Стране | Мерило |
|---|---|---|---|---|---|
| 1 | Централни појам поетике није одређен, па му се обим колеба | На једном месту поетика је наративно-стилски поступак — „Тај традиционално-хуманистички наративни сплет је основна поетска одлика прва два романа Милке Жицине“ (стр. 101) — а на другом идејно-светоназорски садржај — „Идеолошки контекст, којим је прожето целокупно стваралаштво Милке Жицине, може се узети као главна одлика поетике њених дела“ (стр. 233). | Без изричитог одређења носећег појма теза о доследној и самосвојној поетици тешко се строго проверава. | 101, 233 | Милосављевић 1985; Лешић 2008 |
| 2 | Вредносни део хипотезе без мерила и најављена авангардност без изведбе | Полазна хипотеза, како је преноси и реферат, гласи да проза Жицине „није до сада довоно истражене и на одговарајући начин вреднована“ (реферат); испитивање авангардности проучаваних текстова најављено је у сажетку и у реферату, а у тексту је сведено на узгредне помене. | Евалуативни део хипотезе остаје вредносни суд без унапред одређеног мерила, а несклад између најаве и изведбе тражи да се најава авангардности сведе на оно што рад заиста доноси. | реферат | Еко 2000; Booth и др. 2016 |
| 3 | Тврдње о првенству без изричите основице поређења | Првенство романа о служавки приписано је и роману Кајин пут и роману Девојка за све; рецепцијски доказ о преводу на шест језика неусаглашен је с четири језика која се именују, при чему шест на једном месту важи за цео опус, а преноси се на првенац. | Суперлативне и апсолутне формулације ваљало би везати за изричит критеријум, приписати историографији из које потичу или ограничити на разматрани корпус; терет доказа за тврдњу о првенству лежи на аутору. | 26, 28 | Booth и др. 2016 |
| 4 | Граница фикције и биографије местимично се укида без ограде | У уводу стоји оштро — „она се не поистовећује с Кајом, она јесте Каја“ (стр. 6) — док на другом месту рад сам даје ограду: Каја „не носи ауторкино име, не прати ауторкин европски пут“ (стр. 79). | Наратолошки приручници траже да се приповедни субјект не изједначава с емпиријским аутором; ограду је требало држати доследно и на местима попут стр. 6, тим пре што Каја носи фикцијско име. | 6, 79 | Римон-Кенан 2007; Марчетић 2004; Принс 2011 |
| 5 | Претходничка улога у женској логорској прози: апсолутна јединственост не држи | На носећим местима тврђено је да је Жицина једина жена-писац осуђена у сукобу с Информбироом, иако рад у истом одељку наводи и Жени Лебл и Веру Ценић; прецизан облик даје сам рад: она „није била једна од првих која је о овоме проговорила, већ, напросто прва која је смогла снаге да посведочи“ (стр. 181). | Првенство по времену настанка сведочанства (рукописи из седамдесетих) наспрам постхумног објављивања држи, апсолутна јединственост не; на бранив облик требало је свести и увод и закључак. | 181, 188 | унутрашња сагласност рада |
| 6 | Контекстуалне дигресије и ситне чињеничне неусаглашености | Места јунског заседања Коминформа 1948. и новембарског 1949. замењена су у фусноти која се неколико редова ниже сама исправља; податак о 172.000 ухапшених (стр. 154) дат је без извора; наслов Макавејевљевог филма у главном тексту је нетачан, а исправан у фусноти; раздобље од хапшења (1951) до романа Друго имање (1961) означено је као „једанаест година“ (стр. 219). | Ниједна од ових појединости не носи аргумент, али њихова густина у контекстуалним екскурсима (попис прогнаних писаца, историја Теразија, синдикална такмичења) тражи пажљиву редактуру и померање тежишта ка тумачењу самих текстова. | 154, 219 | унутрашња сагласност рада |
| 7 | Приписивање критике „Кајиног пута“ не слаже се с пописом литературе рада | „Данило Живаљевић, један од оснивача Српске књижевне задруге 1892. године, по изласку романа Кајин пут, 1935. објављује критику“ (стр. 28), док је у попису литературе рада аутор те критике (часопис „Живот и рад“, XXI/131, 1935) заведен под другим иницијалом (Đ. Živaljević, стр. 238). | Биографска одредница не слаже се с пописом литературе самог рада; приписивање треба проверити и ускладити с пописом. | 26, 28, 238 | попис литературе самог рада |
| 8 | Вредносни судови у суперлативу и есејистички регистар без мерила | „Све је огољено преживљеним. А у томе је Жицина најбоља“ (стр. 116); „те се ово може сматрати најслабијом репортажом у збирци“ (стр. 218); на више места јављају се спекулативни, контрачињенични пасажи. | Такве оцене имају стилску, а не мерну функцију, па би их требало изричито ослонити на претходну анализу или означити као претпоставке; питање је примерености научном дискурсу, не кршења писаног правила. | 116, 218 | Booth и др. 2016 |
| 9 | Терминолошка недоследност, лектура и транскрипција | Носећи појам јавља се и као „идологема“ (стр. 57–58) и као „идеологема“ (стр. 65–67); кроз све делове јавља се осетан број словних и правописних омашки (наслов пододељка 4.1 с обликом „монолизам“, сигла „М. Живина“ уместо „Жицина“) и недоследна транскрипција властитих имена (Михаило/Михајло Лалић; Асман/Асеман; Тачињска/Тазињска/Тазинска). | Правопис прописује доследан облик страних имена кроз цео текст; облике треба ујединити и спровести темељну лектуру. | 57–58, 65–67 | Правопис српскога језика 2010; Прћић 2008 |
| 10 | Научни апарат: недостајућа јединица за „Репортаже“, неусаглашене године и удвостручења | Збирка „Репортаже“ (1950) цитира се тридесет пута као „Жицина 1950“ са страном, а у Изворима нема њене библиографске јединице; поједине године у загради не одговарају ниједној години истог аутора у попису (Женет 2006 наспрам 1985; Барт 1992 наспрам 1971; Бахтин 1990 наспрам 1982/1989/1991); у Литератури постоји најмање дванаест удвостручења; више теоријских кључева нема самосталну јединицу; једна мрежна јединица упућује на локалну путању на диску, а неколико на посредничке сервисе без датума приступа. | Темељни новинарски извор читавог поглавља 5.2 читалац не може идентификовати; референце с неусаглашеним годинама нису проверљиве; попис тражи пречишћавање и усаглашавање с позивањима. | 235–246 | ISO 690:2021; The Chicago Manual of Style, 17. изд.; упутство „Књижевне историје“ |
| 11 | Рукописна грађа без пагинације навода и повезнице с прилозима | Наводи из рукописа готово никад немају страну, грађа се наводи без сигнатура, а главни текст ниједном не упућује на нумерисани прилог по броју (ознака „Прилог 31“ понавља се); грађа из Народне библиотеке Србије јесте дата под сигнатуром (Р 1226/III/5, стр. 15). | Фонд Завичајног одељења још није каталошки сређен, па сигнатуре не постоје; изводљива је, међутим, привремена пагинација навода и повезница текста с прилогом по броју, како траже текстолошки приручник и међународни архивски стандард описа. | 15, 223 | Иванић 2001; ISAD(G), 2. изд., елементи 3.1.1 и 3.1.3 |
| 12 | Датум хапшења колеба између 1. и 6. јуна 1951 | „Ухапшена је, посве ненадано, 6. јуна 1951. године“ (стр. 15) наспрам „Милка Жицина је била ухапшена 1. јуна 1951. године, пред поноћ, на улици“ (стр. 132), док фуснота 122 отворено бележи дилему: „Велика је дилема да ли је Жицина ухапшена 1. или 6. јуна, јер у различитим изворима стоје различити“ (стр. 228). | Неусаглашеност треба свести на једну формулацију с упутом на ту напомену. | 15, 132, 228 | унутрашња сагласност рада |
| 13 | Реферат: обим и број поглавља не одговарају стању у раду | Реферат наводи да дисертација „има 245 густо куцаних страница“ и да се састоји од „шест поглавља“ (реферат); главни текст досеже штампану страну 234 (с Изворима и Литературом до 246), а рад у садржају има седам нумерисаних поглавља, јер је поглавље о рукописној грађи засебно. | Формална неусаглашеност броја страна и поглавља, не оцене. | реферат | аргумент из грађе самог рада |
Шта рад доноси
- Први целовит приказ читавог опуса Милке Жицине под доследном аутофикцијском окосницом, сажет сликом која повезује првенац и позну прозу: „животно писање (écriture de vie) првенцом је тек започело“ (стр. 229).
- Увођење рукописне заоставштине из Завичајног одељења Библиотеке града Београда у науку први пут, уз отворено бележење стања грађе: „постоји обимна рукописна грађа Милке Жицине, распоређене по фасциклама, још увек несређена“ (стр. 223), и уз јасно едиторско начело према документима: „Овај и остале документе сам навела како је изворно написан, без икакве правописне корекције“ (стр. 16).
- Самостални наратолошки увиди изведени из навода: персонификовани зидови у роману „Сама“ као драма апсурда — „Разговор Великог и Званичног зида о богу и веровању једна је од најуспелијих сцена апсурда, аутентична, бекетовска“ (стр. 138); записник као лик у роману „Све, све, све…“ — „записник је персонификован, он је лик, можда чак и главни лик овог романа“ (стр. 156); удвајање приповедног субјекта — „нараторка се стално удваја, од ја прелази у она“ (стр. 155).
- Самосвестан однос према канонском ауторитету и попуњавање стварне празнине у истражености: „Репортажама се готово, до сада, нико није бавио“ (стр. 218), уз методолошки уредан контрастни оглед о положају списатељица.
- Поуздана фактографска подлога: тамо где су се тврдње рада могле сравнити с изворним подацима (трајање листа „Жена данас“, оснивање Антифашистичког фронта жена, датуми и наслови позне рецепције, поднаслов Бартовог курса), издржале су проверу; формат позивања уједначен је кроз цео рад, а позивања на Изворе одговарају наведеним издањима.
Образложење примедби
- Централни појам поетике није одређен, па му се обим колебаПојам је узет у обухватном значењу и разрађен кроз конкретне анализе; наратолошки слој рада (фокализација, приповедна лица, време, хронотоп) најдоследније је и најуспелије изведен део.
- Вредносни део хипотезе без мерила и најављена авангардност без изведбеДескриптивни део претпоставке (недовољна истраженост и сужавајуће идеолошко читање) рад поткрепљује рецепцијском грађом и он стоји; идеолошка обојеност заиста је обрађена.
- Тврдње о првенству без изричите основице поређењаНа неким местима рад то и чини, нпр. први приказ абортуса приписује уз Бараћ; анализе прва два романа језгро су поетичког доприноса и остају ван домашаја ове замерке.
- Граница фикције и биографије местимично се укида без оградеАутофикцијски оквир је легитиман и, где рад чува границу између приповедног гласа и емпиријског аутора, добро изведен.
- Претходничка улога у женској логорској прози: апсолутна јединственост не држиЛогорска проза носи најјачи аналитички слој рада: удвајање приповедног субјекта, кафкијански појам кривице, документарност записника и попис одлика саме логорологије.
- Контекстуалне дигресије и ситне чињеничне неусаглашеностиКњижевноисторијски контекст рад по правилу износи тачно, а за ангажовану и логорску прозу контекст је нужан.
- Приписивање критике „Кајиног пута“ не слаже се с пописом литературе радаЦитат и страна остају тачни, а датум изласка романа рад сам бележи: „Издаје га Нолит, концем 1934. године“ (стр. 26).
- Вредносни судови у суперлативу и есејистички регистар без мерилаОцене најчешће следе после конкретне анализе, а ниједан стандард струке не забрањује прво лице ни есеј.
- Терминолошка недоследност, лектура и транскрипцијаНиједна од ових омашки не мења садржину анализе.
- Научни апарат: недостајућа јединица за „Репортаже“, неусаглашене године и удвостручењаФормат позивања уједначен је кроз цео рад, фусноте су континуирано нумерисане, а рад по правилу цитира из првог лица извора, без низања темељних дела преко секундарних прегледа.
- Рукописна грађа без пагинације навода и повезнице с прилозимаРеч је о првом кораку увођења непознате, несређене и местимично нечитке грађе у науку, па се описни приступ не узима за ману; рад отворено бележи стање грађе и сопствено читање: „Док сам ишчитавала све необјављене приповетке, дошла сам до закључка да су неке од њих боље од објављиваних“ (стр. 223).
- Датум хапшења колеба између 1. и 6. јуна 1951Рад сам бележи дилему у фусноти; провере чињеница изведене су брижљивије него сумарне формулације, па је највећи део онога што треба поправити већ негде у раду тачно урађено.
- Реферат: обим и број поглавља не одговарају стању у радуОцена реферата да је реч о делу „које по први пут код нас систематски и целовито сагледава место и значај Милке Жицине“ (реферат), у делу који се тиче обухвата и концепта, одговара стању у тексту: ранији радови постоје, али не целовита монографија.
Осврт не доводи у питање оригиналност рада и не тврди повреду академске честитости. Реч је о стручној критици тачности, метода и закључивања, с дословним наводима и странама дисертације. Као мерило су коришћени само литература, стандарди и прописи који су постојали пре предаје рукописа комисији (април 2024).