докторска дисертација · урбанизам и просторно планирање: учешће грађана у урбанистичком планирању Србије, посматрано кроз институционални оквир (регулативни, нормативни и вредносно-когнитивни ниво); историја прописа, важећи законски оквир, студије случаја седам планова Панчева и Инђије, два примера добре праксе (Деспотовац, Ада), веб-анкета лиценцираних урбаниста (109 одговора) и интервјуи; предлог редефинисаног модела с три модалитета учешћа, два облика поступка (сведени партиципативни и развијени колаборативни) и препорукама за институционализацију
Редефинисање модела учешћа грађана у урбанистичком планирању Србије у складу са комуникативно-колаборативном парадигмом
др Данијела М. Миловановић Родић — ванредни професор на Архитектонском факултету Универзитета у Београду (по страници Факултета, приступ 24. септембра 2026)
Универзитет у Београду, Архитектонски факултет; 2013 (молба за одобрење теме поднета јуна 2009, сагласност Универзитета на тему 1. јула 2010, Наставно-научно веће 12. јула 2010. одобрило рад на теми и именовало ментора, завршена дисертација предата у фебруару 2013, извештај Комисије 26. марта 2013, сагласност Већа научних области грађевинско-урбанистичких наука 25. јуна 2013, одбрана 2. септембра 2013; рад је писан ћирилицом)
Пун текст рада у Националном репозиторијуму дисертација у Србији (НаРДуС); извештај Комисије од 26. марта 2013. у материјалима 13. седнице Већа научних области грађевинско-урбанистичких наука Универзитета у Београду (25. јун 2013).. Осврт: „Стручни критички осврт на дисертацију „Редефинисање модела учешћа грађана у урбанистичком планирању Србије у складу са комуникативно-колаборативном парадигмом““, 24. септембар 2026., 22 стране, с пописом литературе.
Дисертација испитује какво место грађани имају у поступку израде урбанистичког плана у Србији и какво би место требало да имају: кроз историју прописа, важећи законски оквир, студије случаја седам планова Панчева и Инђије, два примера добре праксе (Деспотовац, Ада), веб-анкету лиценцираних урбаниста (109 одговора) и интервјуе долази до дијагнозе постојећег модела учешћа, а затим предлаже редефинисани модел с три модалитета учешћа, два облика поступка и препорукама на регулаторном, нормативном и вредносно-когнитивном нивоу. Осврт налази да је рад озбиљан и употребљив: теорија је у њему алат, а не излог литературе, институционални оквир дијагнозе објашњава како исти прописи дају различиту праксу, грађа о јавном увиду сабрана је из примарних докумената, а модел је изведен тако да буде остварив без измене закона. Рад је нормативно-пројектан — „Резултат рада је формулисање модела, који се за потребе овог истраживања не може емпиријски, односно директно проверити, већ само индиректно“ (стр. 12) — па су слабости пре свега у раскораку између онога што рад показује и онога што закључак о хипотезама изриче, у недовољно документованој емпиријској основи (интервјуи, анализа примедаба, оквир узорка анкете и грешке у табелама 9 и 14), у теоријском приписивању на носећим местима (изворни аутор институционалног оквира није наведен) и у научном апарату, где 110 од 191 дела наведеног у тексту нема јединицу у попису литературе. Извештај Комисије у три тачке иде даље од текста рада.
Основне примедбе
| # | Примедба | Шта рад каже или ради | У чему је проблем | Стране | Мерило |
|---|---|---|---|---|---|
| 1 | Закључак о хипотезама тврди више него што рад показује | Модел је изграђен тако да другу хипотезу испуни, а његова емпиријска провера унапред је искључена: „Тај сет предлога представља хипотетички модел, којег нећемо бити у прилици да емпиријски проверимо“ (стр. 17); закључак ипак гласи „Истраживањем су проверене и потврђене претходно утврђене хипотезе“ (стр. 293). За прву хипотезу седам планова даје једнообразну слику — „Постојећи формални механизми учешћа грађана у урбанистичком планирању се у оба града користе на формалан начин, тако да се задовољи законом дефинисан обим и начин.“ (стр. 218) — што је налаз о истоветности, а не о разликама; чинилац мотивације, поверења и знања грађана нема сопствену грађу, јер „Анкета је попуњена 25 пута, што значи да се само 6% посетилаца одазвало позиву.“ (стр. 150). | Друга хипотеза је аргументована и посредно поткрепљена, али није проверена, па је реченица закључка за њу прејака; описни део прве хипотезе почива углавном на поређењу с два примера добре праксе, а узрочни део на тумачењу ауторке, при чему се ограничење неуспеле анкете грађана не узима у обзир када се хипотеза проглашава потврђеном; закључак не показује која је хипотеза којим налазом проверена и с којим исходом, а трећа и четврта хипотеза су нормативна начела која рад образлаже, а не мери. | 9, 17, 150, 218, 242, 269, 293 и Прилог 6 | аргумент из грађе самог рада (Прилог 6, стр. 12 и 17) |
| 2 | Методолошки одељак Увода неусклађен с изведеним истраживањем; без одељка о ограничењима | Увод најављује студије случаја четири плана, изабрана по критеријуму „да је план урађен по актуелном Закону о планирању и изградњи из 2003. године“ (стр. 16), и интервјуе у будућем времену; четврто поглавље анализира седам планова, од којих је четири рађено по Закону из 2009. године, а стварни обухват образложен је тек на почетку тог поглавља (стр. 147–150, 168–169). | Реч је о неревидираном опису из пријаве теме, а не о празнини у методу; али стратешки критеријум избора случајева није доследно исказан — Увод и четврто поглавље дају различите критеријуме — закључак не расправља о домету уопштавања с два града, а закључна разматрања немају одељак о ограничењима, па се налази уопштавају на урбанистичко планирање Србије без ограда које ауторка сама исказује у четвртом поглављу (индикативан узорак анкете, слаб одзив на интервјуе, два града). | 16, 147–150, 168–169 | Flyvbjerg 2006 (стратешки избор случајева) |
| 3 | Интервјуи и анализа примедаба недовољно документовани | Интервјуи су документовани упитником (Прилог 1) и списком позваних с ознаком обављених (Прилог 5): обављено је шест од петнаест, у Инђији ниједан с обрађивачем плана; ауторка им сама даје помоћну улогу — „Допринос интервјуа овом истраживању је више у домену унапређења знања“ (стр. 149). Поједини налази закључака 4.3.3, који се у 5.3 преносе као налаз истраживања (антагонизам управе и обрађивача, одлучујући утицај политичких партија), не могу да се вежу ни за документацију ни за одређени интервју; анализа примедаба по темама и мотивима дата је описно, без правила кодирања и без бројева по категоријама. | Рад не наводи ни датуме ни начин бележења ни поступак обраде интервјуа, нити да ли су саговорници пристали да им имена буду објављена; ако закључак почива на интервјуу, читалац мора моћи да види на ком; налаз да преовлађују примедбе партикуларног, регулационог карактера не може се поновити; приказ два плана детаљне регулације у Инђији почива на исказу обрађивача, иако по Прилогу 5 обрађивачи у Инђији нису интервјуисани. | 149, 218–220 и Прилози 1 и 5 | Kvale & Brinkmann 2009; Правилник о садржини, начину и поступку израде планских докумената 2010, чл. 72 ст. 3 |
| 4 | Анкета урбаниста: ограда о индикативном узорку није доследно одржана, а у табелама има грешака | Ауторка узорку унапред одређује домет — „ипак се узорак не може сматрати репрезентативним него тек индикативним“ (стр. 227) — али на стр. 228 стоји „По овом критеријуму ради се о репрезентативном узорку.“ (стр. 228), и то за поклапање само струковне структуре, а на стр. 250 из анкете се изводи „преовлађујући став у стручној јавности Србије“ (стр. 250); у закључку на стр. 249 проблемима који се „посебно издвајају“ придодата је и ставка „Често мењање закона“ (3,10), која је испод сопственог прага од 3,2. | У табели 9 расподеле у два реда померене су за једну колону, па за корупцију уписани просек 3,33 из приказане расподеле излази око 3,15, чиме корупција по мерилу самог рада не спада међу проблеме изнад 3,2; у табели 14 просеци 3,5 и 3,44 треба да гласе око 3,33 и 3,31; Прилог 2 и натписи табела 13 и 14 наводе скалу 0–5, а табеле 9–12 и дијаграми почивају на скали 0–4; оквир узорка није једнозначно описан (извор броја од око 1500 лиценцираних урбаниста и ко је са ког списка послао позив), слободни одговори наведени су спојено, без граница међу испитаницима, а Арнстајнина слика о спанаћу пренета је с речима којих у изворнику нема и употребљена као опис преовлађујућег става струке. | 227–231, 236, 241, 249–250 и табеле 9–14 | AAPOR 2010 (Кодекс, III.A.4); AAPOR 2011, стр. 32; AAPOR Online Panel Task Force 2010, стр. 5; Arnstein 1969, стр. 216 |
| 5 | Теоријско приписивање на носећим местима: Скот, делиберативна демократија, Хабермас и Гиденс | Тројна подела институција на регулативни, нормативни и културно-когнитивни стуб, по којој су уређени четврто поглавље и препоруке, наводи се само преко домаћег уџбеника (Јанићијевић, 2008); преглед четири теорије демократије и лева колона табеле 1 ослањају се на један домаћи прегледни чланак (Младеновић, 2008); Хабермасово главно дело не наводи се ниједном са страном, а појам споразумевања приказан је недоследно: „Под споразумевањем се не подразумева усаглашавање или истоветно мишљење о нечему, већ само разумевање реченог.“ (стр. 45), док се на стр. 46 успех комуникативног делања мери управо постигнутим споразумом; о Гиденсу стоји „У томе се слаже са Марксом“ (стр. 51), где Хили Гиденса Марксу супротставља. | Изворни аутор институционалног оквира, В. Ричард Скот, није наведен ни у тексту ни у попису, иако је треће издање његове књиге постојало пре предаје рада; трећи стуб рад на стр. 84 и 298 назива културно-когнитивним, а од стр. 148 вредносно-когнитивним, без објашњења, па вредности без образложења прелазе из нормативног у когнитивни стуб; десна колона табеле 1 проглашава колаборативно планирање чисто процедуралним, а десетак страна касније ауторка прихвата да се процес и супстанца међусобно конституишу (стр. 68–72), без изричитог става које полазиште важи за модел; Гиденсова теорија структурације кроз цео рад назива се структуралном теоријом; прерада Алмендингерове типологије на стр. 39 није означена као ауторкин избор. | 39, 44–52, 58, 68–73, 84, 148, 298 | Scott 2008; Healey 1997 (како је рад сам наводи); McAdoo 2010 (тумачење APA стила о посредном навођењу) |
| 6 | Регулаторни преглед и студије случаја: тачан главни налаз, преоштра оцена реформе из 2009, неусаглашени бројеви | Реформа из 2009. у делу о учешћу по раду се „своди на промену имена имена планова и дозвола које издају локалне власти“ (стр. 165), иако сама слика 27 бележи новине тог закона (Централни регистар планских докумената, електронска доступност планова, локални информациони систем); за Генерални план Панчева 2008 текст наводи 103 примедбе, а табела 7 наводи 106, с различитом расподелом исхода; датум усвајања Генералног плана Инђије (11. 6. 2006) по истој табели претходи крају јавног увида; бројеви за Панчево на стр. 171 потичу из пописа 2011, а приписани су попису 2002, уз фусноту о расту, иако је број становника опао; за Инђију и Деспотовац наведени су бројеви знатно изнад пописних. | Закон из 2009. јединствено утврђује тридесетодневни увид и за урбанистичке планове, тражи извештај с одлукама по свакој примедби по којима носилац израде мора да поступи у року од 30 дана, уводи Централни регистар и обавезу електронског објављивања планова (прецизирану изменама из 2011), што је најближи законски ослонац за ИКТ подршку коју рад предлаже, а препоруке се на њега не позивају; преглед не обрађује Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину ни потврђену Архуску конвенцију, чији члан 6 став 4 тражи учешће јавности рано, док су све опције отворене — најјачи важећи писани ослонац централне препоруке рада о учешћу пре нацрта; бројање које је основа налаза студија случаја мора бити усаглашено, а контекстни подаци о становништву мешају пописе. | 158–159, 164–165, 171, 216–217 | Закон о планирању и изградњи 2003 (чл. 8 и 53) и 2009 (чл. 42, 43, 45, 50), измене 2011 (чл. 22); Правилник 2010 (чл. 66, 67, 72); Закон о потврђивању Архуске конвенције 2009 (чл. 6 ст. 4, чл. 7); Закон о стратешкој процени утицаја 2004; РЗС 2011, 2012а |
| 7 | Тврдње јаче од извора и грађе: ИКТ, примери добре праксе, тумачење случајева | Као најзначајнији разлог слабе примене ИКТ наводи се „недостатак политичке и експертске воље, најчешће зарад очувања позиција на којима могу бити подршка нелегитимних интереса, чијим остваривањем и сами профитирају“ (стр. 145), на стр. 145 као мишљење, а на стр. 260 дословно поновљено без ограде; да се колаборативни процеси дугорочно „увек исплате чак и у финансијком смислу“ (стр. 95) речено је без извора; у Инђији рад види „потпуну сарадљивост обрађивача“ (стр. 204) и „веома високу осетљивост“ (стр. 212) Комисије на основу малог броја примедаба; Рителов и Веберов појам преведен је као „меки проблеми“ (стр. 94 и 272). | Тврдња о личној користи актера остаје ауторкин став без доказа, што у раду чија је порука поверење међу актерима треба документовати или исказати као хипотезу; бројчана слика ИКТ окружења (26,3 % домаћинстава с интернетом, превласт модемског приступа) податак је за 2007. изнет као садашње стање, док је у септембру 2012. интернет прикључак имало 47,5 % домаћинстава; пример Деспотовца завршава се одлуком о изради плана, па показује изводљивост поступка, а не исходе, приказ Аде преузима оцену ефеката од носилаца процеса, а опис Инђије преноси промотивне оцене са сајта општине; оцене о сарадљивости изведене су без разматрања алтернативе да је прихватање примедбе надлежног органа редован исход поступка; Рител и Вебер свој појам изричито супротстављају питомим, добро одређеним проблемима. | 94–96, 121, 145, 204, 212, 231, 236, 257–261, 272 | Rittel & Webber 1973, стр. 160; РЗС 2007 и 2012б; UNCHS 2001, стр. 24; аргумент из грађе самог рада |
| 8 | Модел и препоруке: посредна веза с дијагнозом, отворена питања и недоследност о обавезности | Препоруке на регулаторном нивоу изричито су само скициране — „Ови регулативни документи су у на овај начин само скицирани“ (стр. 291); став о минималном обавезном језгру тачно је сажет реченицом „На националном нивоу је потребно дозволити одступања и варијације, а скуп обавезности свести на минималну количину ради обезбеђивања компатибилности.“ (стр. 311), али се с њим не слаже реченица на стр. 310, по којој рад може довести до закључка „да обавезујућа регулатива није неопходна за омогућавање средине за учешће грађана“ (стр. 310); активно и континуирано учешће сматра се „јединим начином за креирање одрживих решења“ (стр. 270). | Рад не показује изричито који је налаз студија случаја, интервјуа или анкете довео до ког решења модела, а посредна провера најављена на слици 2 није изведена као засебан корак; не разграничава шта је у поступку преузето из страних модела, шта прилагођено, а шта ново; не даје мерила по којима се бирају представници група и признаје појединац-ауторитет, иако је у 4.6 као прва два отворена проблема означио легитимитет сукобљених интереса и неједнаку моћ актера (стр. 266); законски основ предложених подзаконских аката није наведен; закључак не наводи ниједан број из сопственог истраживања, а реченица да обавезујућа регулатива није неопходна не слаже се ни с другом хипотезом, која говори управо о редефинисању обавезности. | 266, 270, 290–291, 310–311 | IAP2 2007; Conference of INGOs 2009, стр. 7; UNCHS 2001, стр. 9; Закон о потврђивању Архуске конвенције 2009, чл. 6 ст. 4 |
| 9 | Научни апарат, слике и језик: раскорак текста и пописа литературе у оба смера | Од 191 различитог дела на која се текст позива 110 нема јединицу у попису, међу њима и дела с дословним наводима и странама на која се аргументација ослања (Пауновић 2002, Петовар 2002, Беговић и др. 2010, Рител и Вебер 1973); обрнуто, око три петине јединица у попису у тексту се не наводи; стране навода погрешне су код више аутора (код Алмендингера наведене 83, 90 и 86, у изворнику 82, 89 и 87); неколико превода мења смисао — _the givenness of experience_ као „давање експертиза“ (стр. 42), Фливбјергово _tribal and democratic_ као „демократе и тоталитаристи“ (стр. 72); текст упућује „у табели бр. 2“ (стр. 58) где стоји табела 1. | Веза између текста и пописа литературе је непоуздана; Закон из 2003, по коме су рађени анализирани генерални планови, није у попису, а плански документи, извештаји о јавном увиду и записници комисија нису издвојени у попис извора нити се каже где су прегледани; садржај нема бројеве страна, две различите слике носе број 18 и две број 25, табеле 8 нема; рукопис није прошао завршну лектуру (словне грешке и у насловима, остаци машинске конверзије писма, адресе исписане ћирилицом, домен .yu угашен пре предаје), а облици истих имена разликују се у тексту и попису. | 42, 58, 72, 250 и попис литературе | APA 2010 (образац аутор–година); McAdoo 2010; Lee 2010 |
Шта рад доноси
- Теорија као алат, а не излог литературе: ауторка полази од филозофских премиса парадигми, а не од техника учешћа — „Стога је врло важно разумети да се парадигме морају разликовати на основу њихових филозофских полазишта, а не на основу методолошког поступка, метода и техника које доминирају у одређеном научном приступу“ (стр. 20) — и не остаје код идеализоване слике комуникативног планирања: „Процес комуникације се не сме раздвајати од појма моћи.“ (стр. 72); Хабермасова теорија преведена је у оперативне предуслове учешћа, а Гиденсова дуалност структуре и делатника у улогу планера: „Стога планери у својој свакодневној пракси имају могућност да мењају односе моћи“ (стр. 51).
- Институционални оквир као најплоднији теоријски потез: из тројне поделе институција изведен је увид на коме почива прва хипотеза — „То значи да у истом регулативном окружењу, услед различитих нормативних или културно-когнитивних сегмената, могу настати различити начини организације и начина рада.“ (стр. 84) — који затим заиста уређује дијагнозу у четвртом и препоруке у петом поглављу, а поука историјског дела да се „жељени квалитете процеса не може постићи његовим регулисањем“ (стр. 156) образлаже зашто тежиште препорука иде на нормативни и вредносно-когнитивни ниво.
- Употребљиви увиди операционализације: парадокс партиципације и захтев „врло је важно избећи висок ниво одређености“ (стр. 91); ситуације у којима колаборативни процес није примерен, међу њима „Када је заједница превише поларизована и подељена, те постоји опасност да се колаборативним процесом може допринети ескалацији сукоба“ (стр. 96), на чему почива разлика сведеног и развијеног модела; критеријуми који раздвајају квалитет процеса од квалитета продукта (табеле 4 и 5) и упозорење да неједнак приступ ИКТ „доприноси појачавању неједнакости“ (стр. 146).
- Сопствена емпиријска грађа: табела 7 (стр. 216–217) упоредо приказује седам планова два града по истим ставкама, карте примедаба показују да примедбе грађана остају везане за појединачне парцеле, а из грађе су изведени налази које ниједан приказ прописа не би показао — „Дакле, још ПРЕ УСВАЈАЊА Плана, Комисија даје предлог покретање иницијативе за Измену и допуну истог.“ (стр. 178), „Квалитет текста се не може прописати.“ (стр. 176); анкета урбаниста (109 одговора, јун–јул 2012) с унапред одређеним дометом — „ипак се узорак не може сматрати репрезентативним него тек индикативним“ (стр. 227) — у којој стоје и ставови против учешћа.
- Тачно правно очитавање и остварив модел: закон континуирано учешће не прописује, али га ни не забрањује — „иако законом није дефинисана обавезност, није дефинисана ни забрана континуираног укључивања јавности у целокупан процес“ (стр. 269); три јасно разграничена модалитета учешћа, колаборација која се не заступа по сваку цену — „препорука је да се колаборативни процеси не покрећу уколико је заједница превише поларизована и подељена“ (стр. 274) — и најоперативнија препорука, подзаконски акт којим би се „као обавезан део планске документације прилагати Пројекат учешћа грађана у изради конкретног плана“ (стр. 290), изводљива без измене закона.
Образложење примедби
- Закључак о хипотезама тврди више него што рад показујеТачније би било рећи да је прва хипотеза у описном делу делимично поткрепљена, у узрочном остала отворена, а друга аргументована и посредно поткрепљена — одсуством законске забране континуираног учешћа (стр. 269), двама примерима добре праксе и ставовима урбаниста (стр. 242); трећа и четврта су начела модела, образложена теоријом. Ауторка домет модела сама ограничава већ на стр. 12 и 17.
- Методолошки одељак Увода неусклађен с изведеним истраживањем; без одељка о ограничењимаИзбор Панчева и Инђије образложен је истраживачки: пошто оба града припадају сличном развојном контексту, „Смањивањем те разлике, остаје више простора за закључивање у домену знања и воље планерског тима и управе“ (стр. 168); мали број случајева није мана сам по себи, а табела 7 тачно наводи по ком је закону који план рађен.
- Интервјуи и анализа примедаба недовољно документованиИсходи примедаба разврстани су по категоријама које пропис сам даје (примедба се прихвата, не прихвата, делимично прихвата или се оцењује као неоснована), па је тај део анализе проверљив; ограда о помоћној улози интервјуа изричита је и тачна.
- Анкета урбаниста: ограда о индикативном узорку није доследно одржана, а у табелама има грешакаМерило издвајања најзначајнијих проблема рад унапред бројчано задаје и уз сваку табелу приказује целу расподелу оцена, што и омогућава проверу; општи налаз анкете се не мења; извештај Комисије бројеве анкете даје прецизније — „109 анкетираних, 11% одзива - 980 позваних, 8% од укупног броја у Србији - 1340“ (извештај, стр. 20) — и наводи подршку Инжењерске коморе Србије, што је корисна информација којој је место у самој дисертацији.
- Теоријско приписивање на носећим местима: Скот, делиберативна демократија, Хабермас и ГиденсПосредно навођење само по себи није мана — „It’s okay to cite a secondary source when you’ve exhausted the options for finding the original work.“ (McAdoo, 2010) — и у раду је уредно означено; анализа и препоруке доследно следе исту трочлану поделу, па склоп рада држи; предуслови учешћа изведени на стр. 47 ослањају се на шири, исправан појам споразумевања, па закључак не пада, а рад разлику Гиденса и Маркса ипак наводи две реченице касније.
- Регулаторни преглед и студије случаја: тачан главни налаз, преоштра оцена реформе из 2009, неусаглашени бројевиГлавни налаз — да јавност добија само јавни увид у нацрт, и то после стручне контроле, а да су писане примедбе и факултативна јавна презентација све што пропис тражи — тачан је и по тексту прописа важећих у фебруару 2013, а слика 27 је добра синтеза; ниједна разлика у бројевима не мења квалитативни закључак (одбијено је више примедаба него што је прихваћено, јавни сектор доминира, чланови Комисије одлучују о сопственим примедбама); правно очитавање да закон континуирано учешће не забрањује тачно је.
- Тврдње јаче од извора и грађе: ИКТ, примери добре праксе, тумачење случајеваАнкета урбаниста посредно подупире први део тврдње о политичкој вољи (стр. 231, 236); препоруке модела рачунају и с грађанима без рачунара и приступа мрежи (стр. 290); дефиниција која следи после „меки проблеми“ тачна је, па је критеријум за избор развијеног модела јасан; ограничење тврдње о исплативости рад сам даје већ на стр. 95–96, а Деспотовац и Ада добро су постављени један према другом као донаторски вођен план и локално покренута стратегија.
- Модел и препоруке: посредна веза с дијагнозом, отворена питања и недоследност о обавезностиМерен струковним оквирима насталим пре 2013, модел стоји добро: три модалитета одговарају степенима спектра Међународне асоцијације за учешће јавности, све до сарадње — „To partner with the public in each aspect of the decision including the development of alternatives and the identification of the preferred solution.“ (IAP2, 2007) — четврти стадијум развијеног модела одговара препоруци UN-Habitat-а о праћењу и вредновању, а из рада у целини произлази ужи и одбрањивији став: обавезујућа регулатива није довољна за квалитетно учешће, а обавезност треба свести на минимум.
- Научни апарат, слике и језик: раскорак текста и пописа литературе у оба смераОбразац аутор–година са страном користи се доследно, сви главни теоријски ослонци имају јединицу у попису, посредна навођења су означена онако како тумачење APA стила тражи — „In your reference list, provide a reference for the source you read.“ (McAdoo, 2010) — а изостанак датума приступа код интернет извора по обрасцу APA 6 „Author, A. (date). Title of document [Format description]. Retrieved from http://URL“ (Lee, 2010) сам по себи није грешка; табела 7 за сваки план наводи правни и плански основ с пуним гласилима.
Осврт не доводи у питање оригиналност рада и не тврди повреду академске честитости. Реч је о стручној критици тачности, метода и закључивања, с дословним наводима и странама дисертације. Као мерило су коришћени само литература, стандарди и прописи који су постојали пре предаје рукописа комисији (фебруар 2013).