Концепт безбедносне културе и претпоставке његовог развоја
др Светлана Станаревић — данас ванредна професорка на Факултету безбедности Универзитета у Београду (према страници факултета)
Универзитет у Београду, Факултет безбедности; 2012 (Комисија именована 12. јуна 2012, реферат 27. августа 2012, одбрана 9. новембра 2012); рад је писан ћирилицом; 360 страна основног текста, 328 фуснота, 178 библиографских јединица и 20 интернет-извора, девет схема
Пун текст рада и реферат комисије у Националном репозиторијуму дисертација у Србији (НаРДуС). Осврт: „Стручни критички осврт на дисертацију „Концепт безбедносне културе и претпоставке његовог развоја““, 23. септембар 2026., 13 страна, с пописом литературе.
Дисертација заснива појам безбедносне културе као синтезу знања о култури и знања о безбедности и излаже претпоставке његовог развоја. Осврт налази доследно спроведен хуманолошки темељ, самостално разграничење безбедносне од стратешке културе, терминолошки зрело раздвајање безбедносне (security) и сигурносне (safety) културе и обраду односа националне културе и националне безбедности. Слабости су доказна снага „потврде“ полазишта усвајањем сагласних ставова, изостанак једног фиксираног сопственог одређења појма и најављеног модела, неизведена примена на Србију и мале земље коју реферат истиче, и научни апарат који је истовремено предимензиониран и непотпун.
Основне примедбе
| # | Примедба | Шта рад каже или ради | У чему је проблем | Стране | Мерило |
|---|---|---|---|---|---|
| 1 | Доказна снага „потврде“ полазишта | Полазишта су постављена као теоријска питања и претпоставке „које могу имати и функцију хеуристичких смерница“ (стр. 12), али су поједина формулисана одсечно, чак узрочно — „Национална безбедност је условљена националном културом и идентитетом“ (стр. 13) — а у закључку се потврда саопштава прозом: „Као што се показало исправним“ (стр. 355). | Потврда се изводи прегледом и усвајањем сагласних ставова, а не самосталним извођењем ни провером; за теоријско-концептуалан рад то је легитимно, али реторика је одсечнија него што недоказни карактер разраде допушта. | 12, 13, 355 | аргумент из грађе самог рада |
| 2 | Најављени модел и операционализација нису изведени | Одељак о методу наводи да је „Метода моделовања послужила је за формирање модела структуре и функционалног модела безбедносне културе“ (стр. 37), али такав именован модел није изложен, а закључак „развој прогресивних теоријских модела“ (стр. 358) наводи као отворен задатак; најављена операционализација „да би се касније појмови претворили у инструменте за прикупљање искуствених података“ (стр. 34) не спроводи се. | Поједини најављени методолошки кораци остали су неиспуњени; замерка не тражи другачији, емпиријски рад, што реферат изричито искључује. | 34, 37, 358 | аргумент из грађе самог рада |
| 3 | Средишњи појам без једног фиксираног одређења | Формално одређење преузето је од Стајића — „скуп усвојених ставова, знања, вештина и правила из области безбедности“ (стр. 31) — и надограђено сопственим димензијама, али се наводи у две благо различите варијанте (стр. 31 и 258), док се на другим местима безбедносна култура карактерише час преко понашања, час преко порекла из националне културе. | За рад чији је циљ да појам што прецизније одреди, изостанак једног сажетог сопственог одређења слаби тежиште; мерило доброг појма тражи разграниченост и кохерентност. | 31, 258 | Gerring, What Makes a Concept Good?, Polity 31/3, 1999 |
| 4 | Декларисани допринос за Србију и мале земље није изведен | Реферат истиче допринос модела „а посебно у мањим земљама, попут Србије“, док рад остаје на општем и међудржавном нивоу; сопствена емпиријска грађа ауторке о људској безбедности и безбедности младих остаје неискоришћена и као илустрација. | Декларисани допринос остаје најављен, а не изведен; сама дисертација ту примену није поставила као предмет него као могућност коју отворени концепт нуди. | закључак | аргумент из грађе рада и реферата |
| 5 | Ослонац на посреднике и апаратске непрецизности у прегледу | Носеће прегледне целине почивају претежно на по једном синтетичком извору, а део класика теорије културе захваћен је посредно преко домаћих прегледа; недоследна транскрипција и словне омашке у изворним облицима имена (нпр. „Хотстеде [Geert Hotstede]“, стр. 124–125, док је исти аутор другде тачно наведен); дословни искази наведени без фусноте с извором и страном. | Посредно навођење доследно је означено ознаком „према:“, али за темељне појмове у концептуалном раду ослањање на посреднике умањује самосталност приказа; локализација стране дословног навода обавезан је елемент референце. | 124, 125 | ISO 690:2010; The Chicago Manual of Style, 16. изд., 2010; Правопис српскога језика, 2010 |
| 6 | Попис литературе предимензиониран и непотпун | Око 35 од 178 јединица пописа нигде се у раду не цитира, док неколико дела цитираних у фуснотама пуним податком нема јединицу у попису (Бузан, Krause, Хофстеде); свих 20 интернет-извора наведено је без датума приступа; садржај литературу смешта на стр. 360, а она почиње на 361. | Попис ствара утисак ширег апарата него што је употребљен, а истовремено изоставља ауторе значајне за појам безбедности из ког рад полази; датум приступа обавезан је елемент референце за електронске изворе. | попис литературе | ISO 690:2010 |
| 7 | Веза с домаћим стратешко-правним оквиром | Рад се нигде не позива на Стратегију националне безбедности Републике Србије (2009), која употребљава синтагму безбедносна култура као основ унапређења националне безбедности, ни на Устав; Бела књига Савета Европе помиње се у тексту (стр. 105), али није у попису. | То је доследно теоријском карактеру рада, али слаби везу с домаћим оквиром који рад тежи да обликује. | 105 | Стратегија националне безбедности РС, Службени гласник РС 88/2009 |
Шта рад доноси
- Хуманолошки темељ изведен доследно: „човек је непотпуна или недовршена животиња која се употпуњује“ (стр. 16), уз третман културе као контролних механизама понашања — „када човековим понашањем не би управљали културни обрасци“ (стр. 82).
- Разграничење безбедносне од стратешке културе: „у односу на стратешку културу концепт безбедносне културе се може представити као шири, јер, пре свега, поседује потенцијал да се развија и примењује у више димензија и аспеката“ (стр. 32), уз сопствени схематски приказ односа културе, идентитета и безбедности (стр. 175).
- Конструкција појма као синтезе двају корпуса знања: „синтезу посматрамо као могућност повезивања корпуса знања о култури и корпуса знања о безбедности у нову форму знања која се манифестује кроз концепт безбедносне културе“ (стр. 278).
- Терминолошки зрело разграничење security и safety културе преко критеријума намере: „Када говоримо о безбедносној култури [security culture], укључујемо намеру као кључну одредницу“ (стр. 247).
- Критичка дистанца и научна уздржаност: „Не можемо се сложити у сваком сегменту оваквог тумачења“ (стр. 96) и „Чак и летимичан поглед на литературу открива да је истраживање регионалних безбедносних култура и даље у стању повоја“ (стр. 286).
Образложење примедби
- Доказна снага „потврде“ полазиштаПрирода полазишта као хеуристичких смерница начелно је правилно постављена.
- Најављени модел и операционализација нису изведениПостоји низ од девет схема, међу њима носећа Схема 9.
- Средишњи појам без једног фиксираног одређењаНадоградња преузетог одређења сопственим димензијама свестан је и бранљив корак.
- Декларисани допринос за Србију и мале земље није изведенДвострука, аналитичка и нормативна сврха концепта одређена је сажето: „Концепт безбедносне културе има аналитичке и нормативне сврхе“ (стр. 357).
- Ослонац на посреднике и апаратске непрецизности у прегледуТамо где су кључни аутори читани из изворника, апарат је беспрекоран.
- Попис литературе предимензиониран и непотпунСвих 328 фуснота и девет схема нумерисано је уредно.
- Веза с домаћим стратешко-правним оквиромРеч је о допуни, не о грешци у изведеном.
Осврт не доводи у питање оригиналност рада и не тврди повреду академске честитости. Реч је о стручној критици тачности, метода и закључивања, с дословним наводима и странама дисертације. Као мерило су коришћени само литература, стандарди и прописи који су постојали пре предаје рукописа комисији (јуна 2012).